The Prologue January 25 / February 7

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date January 25, and New Calendar date February 7.


Gregory was born in Nazianzus of a Greek father and a Christian mother. Before his baptism, he studied in Athens along with Basil the Great and Julian the Apostate. Gregory often prophesied that Julian would become an apostate and a persecutor of the Church which actually happened. Gregory was especially influenced greatly by his good mother Nonna. When he completed his studies, Gregory was baptized. St. Basil consecrated him as bishop of Sasima, and Emperor Theodosius the Great summoned him to fill the vacant archepiscopal throne of Constantinople. He wrote numerous works of which his most famous are those concerning theology for which he is called The Theologian. Especially known because of its depth is his work: Homilies on The Holy Trinity. Gregory wrote against the heretic Macedonius who erroneously taught that the Holy Spirit is a creation of God and, Gregory also wrote against Appolinarius who erroneously taught that Christ did not have a human soul but that His divinity was in lieu of His soul. Additionally Gregory wrote against Emperor Julian the Apostate, his one-time colleague in school. In 381 A.D., when a debate began regarding his election as archbishop, he withdrew on his own and issued a statement: "Those, who deprive us of our archepiscopal throne cannot deprive us of God." After that, he left Constantinople and went to Nazianzus and there lived a life of solitude and prayer, writing worthwhile books. Even though he was in poor health throughout his entire life, nevertheless, Gregory lived to be eighty years old. His relics were later transferred to Rome. A reliquary containing his head reposes in the Cathedral Church of the Assumption in Moscow. He was, and remains, a great and wonderful light of the Orthodox Church as much by his meekness and purity of character as well as for the unsurpassable depth of his mind. He died in the Lord in the year 390 A.D.


At first, Publius was a senator. Recognizing the light of Christ, he left his worldly honors, distributed his possessions to the poor and devoted himself to a life of asceticism in the proximity of his town Zeguma on the Euphrates river. He established two monastic communities and died in the year 380 A.D.


Mares was distinguished by external beauty and a sweet-sounding voice. He withdrew from the world and lived in a hut for thirty-seven years, in fasting and cleansing the heart of impure thoughts. As a ninety-year old man, Mares died in the Lord in the year 430 A.D.


As a Christian, Felicitas was condemned to death along with her seven sons during the reign of Emperor Antoninus in the year 164 A.D. She implored God only that she not to be killed before her sons, so that she might be able to encourage them during their torture and death in order that they would not deny Christ. According to God's Providence, it so happened. With joy, this superb mother accompanied her sons one by one until she had witnessed the death of all seven sons. Then, she herself, with gratitude to God, received a martyr's death. She and her sons suffered in Rome where their relics repose.



Felicitas prayed to God;
"I have a crown of seven pearls,
I wish to wrap them in purple,
And, in purple, to present them to You;
O dear Lord, receive these gifts!"
Seven sons; seven pearls,
And purplish-red, the blood of the martyrs,
The prayer of the mother ascended
And as incense reached before God.
The Roman emperor sentenced her sons
To bitter death and bitter tortures;
The mother willingly; all were amazed at her!
Felicitas encouraged her sons:
"This is why I gave birth to you, my children,
This is why I nursed you, my children,
So that I can make a gift of you to God.
For God gave (gifted) you to me."
This, having been said, the executioner began his work:
The first fell, the mother bowed;
The second fell, the mother bowed twice;
The third fell, the mother bowed thrice;
With the fourth, four times she bowed;
The fifth fell, five times she bowed;
The sixth fell, six times she bowed;
The seventh fell, seven times she bowed;
The mother bowing, gave thanks to God;
The eighth time she bowed for herself,
And, on the block, she rested her head,
The sword glistened; her head decapitated -
The mother kissed her children in Paradise.


They deceive themselves who speak self-confidently that they know men well enough and that they do not allow themselves to be deceived. Who can know what kind of spirit is in man except only God, Who knows the secrets of the heart? Even the great saints were mistaken about people. For example: for a long time St. Basil considered a certain hypocritical heretic as a holy man and defended him from many attackers until finally, convinced of the heretic's falseness, Basil was bitterly disappointed. St. Gregory the Theologian had baptized a certain philosopher, Maximus by name, and liked him so much that he kept the philosopher in his home, sharing his table with him. However, this Maximus, was as dangerous and cunning as a serpent. After a period of time, through intrigue and bribes, he obtained recognition of some Constantinopolians as patriarch, in place of St. Gregory. When this temptation, after great confusion, was removed, some rebuked Gregory for keeping his greatest enemy with him. The saint replied: "We are not to blame if we do not discern someone's evil. God alone knows the inner secrets of man. And to us is commanded by law, that with fatherly love, to open our hearts to all who come to us." A non-malevolent man cannot easily understand the malice of a malevolent man.


To contemplate the Lord Jesus as King:

1. As the Lord over nature which He tames and places it [nature] in service to Himself;
2. As the Lord over demons, over disease and over death;
3. As the Lord over the immortal kingdom of angels and saints.


About Who is Christ?

"Who do people say that I am?" (St. Mark 8:27).

Brethren, it is almost two-thousand years from that day when our Lord Jesus posed this question to His disciples. From then until today, this question is put to every generation of man, every bright day and every dark night: And every generation of man and every bright day and every dark night had to give an answer to this question. This question is the question of life or death and the answer to it is life-bearing or death-bearing. "You are the Christ, the Son of the Living God" (St. Matthew 16:16), the Apostle Peter responded. And that reply was approved and praised by the Lord Jesus.

"Who is Christ?" men say today. Some say, along with the Jews, that He is the destroyer of the Law and the self-styled Messiah. Others say, along with Pilate, that they in general cannot arrive at the truth about this man. The third say, along with the apostles, that He is Christ, the Son of the Living God, Savior, Redeemer of the human race from sin and death, the Resurrected and the Resurrector, the Living-One and the Life-giver. And all of us who are baptized in the Name of the Holy Trinity agree with the apostles and the Holy, Apostolic Church which, with her universal voice, thus confesses Christ the Lord.

O Lord, Only-begotten Son of God, help us, that we may, all the days of our life, believe in You in our hearts and confess You with our lips as our God and our Savior "as the power of God and the wisdom of God" (I Corinthians 1:24).

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

25. ЈАНУАР (стари) или 7. ФЕБРУАР (нови календар)

1. Свети Григорије Богослов, архиепископ цариградски. Рођен у Назианзу од оца јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану, да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га за епископа Сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа Цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. 381. године када у Сабору наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам изјавивши: „Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола.” За тим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености. молитви и писању корисних књига. И ако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео 80. годину. Мошти му се налази у Успенском Собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светило цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године.

2. Преподобни Публије. Најпре био сенатор, па познавши светлост Христову оставио почасти, раздаде имање сиромасима, и предаде се подвижничком животу у близини свога града Зевгмата на Еуфрату. Основао две обитељи, и упокојио се у Господу 380. године.

3. Преподобни Мар. Одликовао се спољашњом лепотом и слаткопојним гласом. Повуче се од света и проживи у једној колиби 37 године у посту, молитви и очишћењу срца од помисли. Као деведесетогодишњи старац упокојио се у Господу 430. године.

4. Света мученица Фелицита и седам јој синова. Као хришћанка буде у време цара Антонина, 164. године, заједно са својих седам синова осуђена на смрт. Молила се Богу само, да њу не погубе пре њених синова, да би ове могла храбрити при мучењу и убијању, те да се не одрекну Христа. Тако и буде по Божјем устројењу. С радошћу је ова ненадмашна мајка испраћала једног по једног сина, док их није свих седам испратила и видела погубљене. Тад је и она с благодарношћу Богу примила мученичку смрт. Сви пострадали у Риму, где им се и мошти налазе.

Фелицита Богу се молила:
Имам венац од седам бисера,
Желим да га завијем порфиром,
У порфири да га Теби дадем,
Боже мили, даре ове прими!"
Седам сина седам су бисера,
А порфира крв је мученичка.
Молитва се материна дигла
И ко тамјан пред Господа стигла.
Ћесар римски синове осуди
На смрт љуту у мукама љутим.
Мајка рада, свако јој се диви!
Фелицита синове храбрила:
3а то сам вас, децо, и родила,
За то сам вас децо неговала,
Да вас дадем Богу за уздарје,
Јер Бог вас је мени даровао''.
То изрече, джелат пос'о поче:
Један паде, мајка се поклони,
Други паде, мајка два пут клања,
Трећи паде, мајка три пут клања,
Са четвртим — четир' пут се клања,
Пети паде, пет пута се клања,
Шести паде, шест пута се клања,
Седми паде, седам пут се клања,
Клања мајка, Богу благодари,
Осам пут се за се поклонила,
Па на пању главу одморила,
Мач заблиста, главу јој одруби —
Мајка децу у Рају пољуби.


Обмањују сами себе они који самоуверено говоре, да они добро познају људе и да се не даду ни од кога обманути. Ко може познати, какав је дух у ком човеку осим Бога јединога, који зна тајне срца? Чак и велики светитељи варали су се у људима. Тако на пример: Свети Василије дуго је сматрао за светог човека некога лицемерног јеретика, и бранио је овога од многих нападача, док се најзад није сам уверио о лажности његовој и горко разочарао. Свети Григорије Богослов покрстио беше неког философа, по имену Максима, и толико заволи овога, да га је држао у дому своме и за трпезом својом. А тај Максим беше опак и лукав као змија, и после извесног времена издејствује сплеткама и поткупљивањима, да буде од неких Цариграђана признат за патријарха на место светог Григорија. Када је ово искушење, после великих смутњи, отклоњено, неки су укоравали Григорија како је могао држати код себе свога највећег противника? „Нисмо ми криви, одговори светитељ, ако не прозиремо нечију злобу. Једини Бог зна унутрашње тајне човека. А нама је заповеђено законом, да с очинском љубављу отварамо срце своје сваком ко нам долази.” Незлобан човек не може лако да појми злобу злобнога.


Да созерцавам Господа Исуса као цара, и то:

1. као господара целом природом, коју Он укроћава и ставља Себи у службу;
2. као господара над демонима, и болестима, и над смрћу;
3. као господара над бесмртн им царством ангела и светитеља.


о томе ко је Христос?

Ко говоре људи да сам ја (По Марку 8, 27)?

Ево, браћо, скоро ће 2000 година од онога дана када је Господ Исус ставио ово питање ученицима Својим. Од онда до данас ово је питање стављено сваком људском поколењу, свакоме белом дану и тамној ноћи; и свако поколење људско, и сваки бели дан и свака тамна ноћ морала је дати неки одговор на ово питање. Питање ово питање је живота или смрти, и одговор на њега живоносан или смртоносан. Ти си Христос Син Бога живога, одговорио је апостол Петар. И тај одговор био је одобрен и похваљен од Господа Исуса.

Ко говоре људи данас да је Христос? Једни говоре, с Јеврејима, да је Он нарушилац закона и самозвани Месија. Други говоре, с Пилатом, да они не могу уопште да дођу до истине о овом човеку. Трећи говоре, с апостолима, да је Он Христос Син Бога живога, Спаситељ и Искупитељ рода људског од греха и смрти, Васкрсли и Васкрситељ, Живи и Животодавац. И ми сви, крштени у име Свете Тројице, слажемо се с апостолима и светом црквом апостолском, која саборним гласом својим тако исповеда Христа Господа.

О Господе Сине Божји јединородни, помози нам, да Те сваког дана живота нашег срцем верујемо и устима исповедамо као Бога и спаса нашег, као Божју силу и Божју премудрост. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič