The Prologue April 27 / May 10

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 27, and New Calendar date May 10.


Simeon was one of the Seventy Apostles. He was the son of Cleopas who was the brother of Joseph, the betrothed of the All-Holy Mother of God. Seeing the miracles of our Lord and Savior, Jesus Christ, Simeon believed and was numbered among the Seventy Apostles. He preached the Gospel of Christ with great zeal and courage throughout Judea. When the nefarious Jews killed James, the brother of our Lord and first bishop of the Church of Jerusalem, by hurling him from the heights of the Temple and beat him over the head with a hoe, then this Simeon, a cousin of James, was appointed Bishop of Jerusalem. And Simeon, as the second bishop of the Holy City, governed the Church of God with wisdom and strength until a ripe old age. He was over one hundred years old when he suffered. His suffering was in this manner: during the reign of Emperor Trajan, a two-fold persecution began: one in Palestine against the descendants of David and the other persecution against the Christians. The wicked people accused Simeon of being both one and the other (a Jew and a Christian). St. Simeon endured enormous pains and finally was crucified on a cross, as was his Lord, Whom he faithfully served on earth.


Stephen was a disciple of St. Theodosius of the Monastery of the Caves in Kiev. For a while, Stephen was abbot of the Monastery of the Caves and labored much in the regulation and organization of the monastic life and in adornment of churches. The devil incited malice among the monks against Stephen and, not only did they remove him as abbot, but banished him from the monastery. God, Who does not abandon the righteous for long under the humiliation of the unrighteous, directed the life of Venerable Stephen so that he was elected as Bishop of Vladimir. As a hierarch of God, Stephen governed the Church until old age and died peacefully in the Lord in the year 1094 A.D.


Sava was the Archbishop of the Serbs. The body of St. Sava was buried in Mileshevo Monastery. During the time of the Turkish tyranny, the Serbian people gathered around the relics of their saint to seek comfort and healing. Fearing that an insurrection might arise from that place against the Turks, Sinan Pasha of Belgrade ordered that the relics of St. Sava be translated to Belgrade and there to be burned on Vracar, April 27, 1594 A.D. With the burning of the relics of this saint, the rabid Pasha did not burn the saint who remained alive before the Throne of God in the heavens and in the hearts of his people on earth.


John was the Abbott of the Cathar Monastery. This monastery was established near Nicaea during the reign of Justin in the sixth century. Because of his veneration of icons and his defense for the veneration of icons, John suffered much at the hands of the Emperors Leo and Theophilus and died in exile around the year 832 A.D.



Simeon, glistening with youth and strength,

When he, the good Teacher approached
Saw not a relative, known to him according to the flesh
But, the unknown God in bodily form;
And the entire world became dark to him from this great light,
When he came to himself, with the world He parted
And as a powerful eagle in lofty flight
Toward heaven and the heavenly world, he raises his spirit.
He, through Christ, recognized the goodness of God,
And immortal life and immortal beauty
Yet through Christ, True Man he recognized,
That is why he scorns glory and the honor of this age;
As a honey bee, he devoted himself to labor,
Not grieving over youth, not grieving over the body,
But, to the end to fulfill the law of Christ
And to become worthy of Paradise divine.
And crucified on the Cross, the elder centenarian,
Did not feel the deadly sting,
For with the spirit, long ago he resurrected,
Now waits with the body to resurrect gloriously.


The True Faith must be persecuted in this world. The Savior Himself said this clearly and openly to His apostles. St. Apollinaris of Hierapolis in writing against the Montanist heretics says: " Let them tell us before God who, out of all their prophets, beginning with Montanus and his wives, was persecuted by the Jews and killed by the ungodly? No one. Who, from among them was taken away for of the Name of Christ and was crucified on the cross? Again, no one. Have any one of the women ever been flogged or stoned in the Jewish synagogues? Nowhere and never." However, the Orthodox saint wants to say, that the True Faith must be persecuted in this world. Heresies are generally closer to the worldly and demonic spirit, which is why the world and the demon do not persecute their own. To be constantly persecuted, with brief intervals in between, is a characteristic of the Faith and of the Orthodox Church. This persecution existed throughout all of history, either from without or within; externally from unbelievers and internally from heretics.


To contemplate the resurrected Lord Jesus:

1. How He commands that repentance and forgiveness of sins be preached in His Name;
2. How He commands His disciples to await the Father's promise of the power of the Holy Spirit from on high.


About the persecution of the pious

"It is necessary for us to undergo many hardships to enter the kingdom of God" (Acts of the Apostles 14:22).

"In fact, all who want to live religiously in Christ Jesus will be persecuted" (2 Timothy 3:12).

The Lord Jesus prophesied this and by His example He proved it. The apostles also said this and by their examples they proved it. All the God-bearing Fathers of the Church, confessors and martyrs said this and they proved this by their example. Therefore, is there any need to doubt that, through a narrow door, one enters the kingdom of God? Should we hesitate for a moment that, "it is necessary for us to undergo many hardships to enter the kingdom of God?" No, there is no basis nor justification for doubt. Can sheep live among the wolves and not be attacked by them? Can a candle burn in the midst of cross winds and not sway back and forth? Can a good fruit-bearing tree grow along side the road and not be disturbed by passersby? Thus, the Church of pious souls cannot but be persecuted and be persecuted by heathens, by idolaters, by heretics, by apostates, from passions and vices, from sin and transgressions, from the world and by demons. So it is that not one devout soul can remain without persecution, be it externally or internally, until it is separated from the body and the world. Someone might oppose this and prove it otherwise according to his calculation and according to his logic. But, in this case, neither the mind nor the logic of one man is of any avail. Thousands who were crucified speak otherwise, thousands burned alive cry out otherwise, thousands who were beheaded prove otherwise and thousands who were drowned witness otherwise. O my brethren, the Christian Faith is mighty not only when it agrees with sensory reasoning and sensory logic but when, and especially when, it contradicts sensory reasoning and sensory logic.

Those who want to live a godly-life will be persecuted. This the apostle prophesied at the beginning of the Christian era and twenty Christian centuries render a multi-voiced echo to confirm the truth of the prophecy.

O resurrected Lord, grant us light that we may be pious to the end and give us the strength to endure persecution to the end.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

27. АПРИЛ (стари) или 10.МАЈ (нови календар)

1. Свети апостол Симеон. Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа цркве Јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светоме Граду, управљаше црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, ка потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи.

2. Преподобни Стефан, епископ владимирски. Ученик светог Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печарске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преподобног Стефана тако, да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094. године.

3. Спаљење моштију светог Саве архиепископ српског. Тело светог Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла 1594. године. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи.

4. Преподобни Јован исповедник. Игуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова, у ВИ столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила, и сконча у прогонству, око 832. године.

Симеон блисташе младошћу и снагом,
Када се приближи Учитељу благом
Виде не рођака знаног му по телу
Но незнаног Бога у телесном велу;
И свет сав му мркну од веље светлости,
Када себи дође, са светом се прости,
И ко силан оро у високом лету
Он дух диже к небу и небеском свету.
Он кроз Христа позна Божију доброту,
И бесмртне Жизни бесмртну красоту
Још кроз Христа позна правога Човека,
Зато презре славу и част овог века;
Предаде се труду као медна пчела,
Не жалећи младост, не жалећи тела,
Тек да закон Христов испуни до краја
И удостоји се божанскога Раја.
И на крсту распет, стогодишњи старац,
Не осети смртни јадовити жалац,
Јер већ духом беше он васкрсо давно, —
Сад чека и телом да васкрсне славно.


Прва вера мора бити гоњена у овоме свету. То је и сам Спаситељ јасно и јавно рекао Својим апостолима. А свети Аполинарије Јерапољски пишући против јеретика монтаниста вели: „Нека нам кажу пред Богом, ко је од свих њихових пророка, почев од Монтана и његових жена, био гоњен од Јудејаца и убијен од нечестивих? Нико. Ко је од њих узет за име Христово и распет на крсту? Опет нико. Да ли је која од жена кадгод била бичевана или каменована у јудејским синагогама? Нигде, никада.” — Православни светитељ, дакле, хоће овим да каже, да права вера мора бити гоњена у овоме свету. Јереси су обично ближе светском и демонском духу, за то свет и демон не гоне своје. Бити стално гоњена — с кратким одисајима — то је одлика вере и цркве православне. То гоњење бивало је кроз сву историју али споља или изнутра, споља од иновераца, а изнутра од јеретика.


Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:

1. како заповеда, да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова;
2. како заповеда ученицима да чекају обећање очино, силу с више од Духа Светога.


о гоњењу побожних

Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени (Друга Тимотеју 3, 12; Дела Апостолска 14, 22)

И Господ Исус ово је прорекао, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве, исповедници и мученици, ово су рекли, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли, свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена, и то гоњена: од незнабожаца, од идолопоклоника, од јеретика, од одступника, од страсти и порока, од греха и безакоња, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије, и хиљаде спаљених вичу друкчије, и хиљаде исечених доказују друкчије, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици.

Који хоће побожно да живе, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо, који потврђује истинитост пророчанства.

О васкрсли Господе, дај нам светлости да будемо побожни до краја, и дај нам снаге да издржимо гоњење до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič