The Prologue February 5 / February 18

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date February 5, and New Calendar date February 18.


Agatha, this glorious virgin and martyr for Christ, was born in the Sicilian town of Palermo of noble and wealthy parents. When Emperor Decius began a persecution against Christians, St. Agatha was arrested and brought to trial before Judge Quintian. The judge, seeing Agatha beautiful in countenance, desired to have her for his wife. When he suggested this, Agatha answered that she is the bride of Christ and cannot be unfaithful to her Betrothed. Quintian subjected her to cruel tortures. Agatha was ridiculed, whipped, bound to a tree and flogged until blood flowed. After that, the judge again tried to persuade her to deny Christ and to avoid any further torture and suffering. To that the bride of Christ replied: "These tortures are very beneficial for me; just as wheat cannot arrive at the granary before it is cleansed from the chaff, so my soul cannot enter into Paradise if my body, beforehand, is not humbled by tortures." Then, the torturer ordered that her breasts be cut off and that she be cast into prison. St. Peter appeared to Agatha in prison and restored her to health and wholeness of body. Again, Agatha was led out for torture and again, cast into prison where she gave up her soul to God in the year 251 A.D. in the town of Catania during the reign of Emperor Decius. After her death, the torturer Quintian departed for Palermo to usurp her estate. However, along the way, his horse and the horses of his soldiers became wild with rage. Quintian was bitten on the face, thrown to the ground and trampled to death. Swift was the punishment of God that reached out for this savage crime perpetrated against St. Agatha.


Theodula suffered for Christ during the reign of the nefarious Roman Emperor Diocletian. During her torture, Theodula brought one of her torturers, Heladius, to his senses and converted him to the Faith of Christ. When Heladius openly confessed his faith in Christ, he was beheaded. Theodula held up very courageously at her trial at which time the judge referred to her as being "deranged." To that Theodula responded: "You, who have forgotten the One True God and bow down before lifeless stones, are deranged." The judge then subjected Theodula to cruel tortures, which she heroically endured and, by her heroism during this torturing, she astonished many and converted them to Christ. Among those were two distinguished citizens: Macarius and Evgarius. With these two and many others, Theodula was thrown into a fiery furnace where they all honorably died and were made worthy of the kingdom of Christ.


Because of his great mind, religious zeal and eloquence, Polyeuctus was called "a second Chrysostom." During the time that Patriarch Polyeuctus governed the Church and Emperor Constantine Porphryogenitus ruled the empire, the Russian Princess Olga traveled to Constantinople and was baptized in the year 957 A.D. The patriarch baptized her and the emperor was her godfather. Prophetically, St. Polyeuctus said to her: "Blessed are you among Russian women, for you have loved light and cast off darkness; the sons of Russia will bless you to the last generation." From among the simple monks, Polyeuctus was elevated as patriarch in the year 946 A.D., and remained on the patriarchal throne until his death in 970 A.D.



Dark is the dungeon; radiant is the martyr,
In the darkness, Saint Agatha glows,
Over the courtyard of the dungeon, drenched with light,
There the tormentor lives, covered with shame,
Thinking up new tortures for the virgin Agatha,
Torments himself and contemplates, darkened in the midst of light,
Who is wedded to Christ, the dungeon is bright,
The palace, a place of despair, to the enemy of justice!


Dark is the dungeon; radiant is the martyr,
St. Theodula, as soon as she heard of Christ,
After Christ she followed, a pure dove.
Because of Christ, the mob pressed her into darkness,
But joyfully, Theodula stands,
Joyfully stands, not fearing anyone.
While her enemies, with malice filled,
Wretched despair in the midst of the enchanting palace,
Only of evil, think; only of malice, serve
Everything for them is empty and about everything, they complain,
For they do not possess God, for they know not Christ,
All the mysteries of life, erroneously they read!


The monks ask of the great Abba Ischyrion: "What have we done?" "We have fulfilled the commandments of God," Ischyrion replied. "And, what will those do who come after us?" "They will be doing what we are doing, but only half as much." "And those after them?" "Before the end of time, they will not keep the monastic practice [rule] but such misfortunes and temptations will befall them that, through their patience during those assaults and temptations, they will prove themselves greater than us and our fathers in the kingdom of God."


To contemplate the Lord Jesus as the only true Enlightener:

1. As the Enlightener of every individual man;
2. As the Enlightener, consequently, of both society and the entire human race;
3. As the Enlightener Who enlightens the mind, the heart and the will of man with eternal light.


About death as sleeping

"Our friend Lazarus is asleep, but I am going to awaken him" (St. John 11:11).

The Lord of life calls death "sleeping." O what an inexpressible comfort that is for us! O what sweet news for the world! Physical death, therefore, does not mean the annihilation of man rather only sleeping from which only He can awaken; He Who awakened the first dust to life by His word.

When the Lord cried out: "Lazarus!" (St. John 11:43), the man awoke and lived. The Lord knows the name of each of us. When Adam knew the names of every creature of God, why would not the Lord know each one of us by name? Not only does He know but He also calls us by name. O, the sweet and life-creating voice of the only Lover of mankind! This voice can create sons of God from stones. Why, then, can He not awaken us out of our sinful sleep?

It is told that a certain man raised a stone to kill his brother. But, at that moment, it seemed to him that he heard the voice of his mother calling him by name. He only heard the voice of his mother and his hand began to quiver. He dropped the stone and was ashamed of his evil intention. The voice of his mother awakened him from committing a deadly sin. If the voice of a mother saves and awakens from death, how much more, then, the voice of the Creator and Life-giver!

Whenever the Lord cried out to someone who was dead in the body [physically dead] all of them awoke and arose. But, everyone did not awaken and arise among those who were dead in the soul [spiritually dead] when the Lord cried out to them. But, for this awakening, for this resurrection, the agreement of the will of the deceased is necessary. Judas! Do you betray with a kiss? "Judas, are you betraying the Son of Man with a kiss?" (St. Luke 23:48). That is how the Life-creating Voice cried out, but the dead man [Judas] remained dead and the sinner did not awaken. "Saul, Saul, why are you persecuting Me?" (Act of the Apostles 9:4). The same Life-creating Voice cried out and he who was asleep in sin awakened and the dead man became alive. In truth, deeper is the sleep of sin than the sleep of death and the one who is asleep [in sin] does not easily awaken.

O Sweet Lord, awaken us from the sleep of sin; awaken O Lord!

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

5. ФЕБРУАР (стари) 18.ФЕБРУАР (нови календар)

1. Света мученица Агатија. Ова славна девица и мученица Христова роди се у сицилијанском граду Палерму од родитеља благородних и имућних. Када цар Декије подиже гоњење на хришћане, би и Агатија света ухваћена и на суд пред судију Квинтијана изведена. Виде судија Агатију прекрасну у лицу, и пожели је имати за жену. Када он то предложи Агатији, одговори му Агатија, да је она невеста Христова, и да не може бити неверна своме обручнику. Судија је стави на тешке муке: Агатија буде шибана, ругана, уз дрво везивана и бијена до крви. По том јој судија поново посаветује, да се одрекне Христа, и да тако избегне даље муке, на што невеста Христова одговори: „Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у Рај, ако тело моје најпре не буде сокрушено мукама.” Тада мучитељ нареди, те јој одсеку женске груди, па је онда баце у тамницу. У тамници јој се јави свети апостол Петар и поврати јој целост телесну и здравље. Поново би изведена на мучење, и понова бачена у тамницу, где и предаде душу своју Богу, 251. године у граду Катани, а у време цара Декија. По смрти Агатиној њен мучитељ Квинтијан пође да заграби имање њено. Но уз пут се разбесне коњи под њим и под војницима, те га свега изгризу по лицу, свале на земљу и истопотају ногама на мртво. Тако га убрзо постиже казна Божја за диваљ злочин над светом Агатијом.

2. Света мученица Теодула. Пострадала за Христа у време Диоклецијана, нечестивог цара римског. При мучењу Теодула уразуми једног од мучитеља, Еладија, и приведе га вери Христовој. Када Еладије јавно исповеди своју веру у Христа би мачем посечен. Теодула се држаше врло храбро на суду, због чега је судија назва безумном. Рече му на то Теодула: „Безумни сте ви, који заборависте јединог истинитог Бога, па се клањате мртвом камењу.” Судија је врже на муке љуте, које Теодула јуначки издржа, и својим јунаштвом на мукама многе задиви и ка Христу обрати. Међу онима беху и два угледна грађанина, Макарије и Евагрије. Са овом двојицом и многим другим Теодула би бачена у усијану пећ, где чесно сви скончаше и Христовог се царства удостојише.

3. Свети Полиевкт патријарх цариградски ( 970. године). Због свог високог ума, ревности верске и красноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита дође у Цариград руска књегина Олга, и ту се крсти 957. године. Патријарх ју је крстио, а цар јој био кум. Пророчки јој рекне свети Полиевкт: „Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена“. Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 946. године и остао је на престолу патријаршиском до своје смрти 970. године.

Тамна је тамница, светла мученица,
У тами се сија света Агатија,
Над тамницом двори, светлошћу облити,
Ту мучитељ живи, срамотом покрити,
Агатији деви нове муке смишља,
Мрачан сред светлости, мучи се, премишља...
Ко се с Христом венчо, тамница му сјајна,
А душману правде— палата очајна!

Тамна је тамница, светла мученица,
Чим је Христа чула света Теодула,
За Христом је пошла, чиста голубица.
Због Христа је руља у тму низринула,
Ал’ весела стоји света. Теодула,
Ал’ весела стоји, никог се не боји.
Док душмани њени злобом испуњени,
Сред дворова бајних бедници очајни;
Само о злу мисле, само злоби служе,
И све им је празно, и на све се туже,
Јер немају Бога, јер Христа незнају,
Све тајне живота погрешно читају!


Питали монаси великога авву Исхириона:
— Шта смо ми урадили?
— Ми смо испуњавали заповести Божје, одговори Исхирион.
— А шта ће радити они што после нас дођу?
— Они ће радити ово што ми радимо, но у пола мање. А они после њих?
— Они при свршетку времена неће никако држати монашко вежбање, но њих ће постићи такве напасти и таква искушења, да ће они кроз трпљење тих напасти и искушења показати се у царству Божјем већим од нас и од отаца наших.


Да созерцавам Господа Исуса као јединог истинитог просветитеља, и то:

1. као просветитеља сваког појединог човека;
2. као просветитеља, следствено, и друштва и васцелог човечанства;
3. као просветитеља, који осветљава непролазном светлошћу и ум и срце и вољу човекову.


о смрти као спавању

Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим (По Јовану 11, 11)

Господар живота назива смрт спавањем. О каква неисказана утеха за нас! О каква слатка новост за свет! Смрт телесна, дакле, не значи уништење човека него само заспалост, од које може пробудити Онај, који је и прву прашину пробудио у живот речју Својом.

И кад Господ викну: Лазаре! човек се пробуди и оживе. Господ зна име свакоме од нас. Кад је Адам знао име свакоме створењу Божјем, како не би Господ знао свакога од нас по имену? Не само да зна него Он нас и виче по имену. О слатког и животворног гласа Јединог Човекољубца! Тај глас може од камења створити синове Божје! Како да нас не пробуди од сна греховнога?

Неки човек беше дигао камен да убије брата свога. Но у том тренутку учини му се да чу глас мајке где га зове по имену. Само чу глас мајчин — и рука му задрхта он испусти камен и застиде се од греха намераваног. Глас мајчин пробуди га од смрти греховне. Па кад глас мајчин спасава и буди од смрти, како ли тек глас Створитеља и Животодавца!

Кад год је Господ викнуо некога ко је био мртав само телом, сваки се пробудио и устао. Но није се сваки пробудио и устао од оних који су били умрли душом, кад их је Господ викнуо. Јер за ово пробуђење, за ово васкрсење, треба и сагласност воље умрлога. Јуда! зар целивом издајеш? Тако викну животворни глас, но мртвац оста мртвац, и грешник се не пробуди. Савле, Савле, што ме гониш? викну исти животворни глас, и успаван грехом пробуди се, и мртви оживе. Ваистину дубљи је сан греховни од смрти, и спавач се не буди лако.

Слатки Господе, пробуди нас од сна греховног, пробуди Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič