The Prologue March 31 / April 13

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date March 31, and New Calendar date April 13.


Hypatius was born in Cilicia and was the bishop of Gangra. He was present at the First Ecumenical Council [Nicaea, 325. A.D.] and was renowned throughout because of his pious and saintly life and his miracle-working. The Emperor Constantius ordered that a likeness of Hypatius be made during the saint's lifetime. The emperor kept this likeness in his palace as a weapon against all adverse powers. Once upon returning from Constantinople, Hypatius was attacked in a narrow gorge by Novatian heretics and, along with others, was hurled to the ground in mud. At that moment a woman from that group struck him in the head with a stone and, thus, the saint died. Immediately that woman went insane and took that same stone and struck herself with it. When they took her to the grave of St. Hypatius, he interceded before God on her behalf. She was healed by the great compassionate soul of Hypatius and lived the remainder of her life in repentance and prayer. St. Hypatius died and took up habitation in the eternal Kingdom of Christ the God, in the year 326 A.D.


Jonah was born in the province of Kostrom. In his twelfth year he was tonsured a monk and as such lived for a long time in the Simonov Monastery in Moscow. At the time of Metropolitan Photius, Jonah became Bishop of Ryazn. When Photius died, Jonah was elected as metropolitan and sent to the patriarch in Constantinople for approval and consecration. At the same time, Isidorus, a Bulgarian by descent, outwitted Jonah and arrived before him in Constantinople and was consecrated as the Metropolitan of the Russians. Jonah returned to his cathedral in Ryazn. Isidorus, the malicious one, ended his incumbency of the Metropolitan See nefariously. Isidorus attended the Council of Florence [1439 A.D.] and then, after three years, returned to Moscow. Everyone attacked him as an apostate from Orthodoxy and banished him. It is unknown where he ended his life. Jonah, the good and wise shepherd, ascended the throne of the Metropolitan See. He was a great worker of miracles, "a discerner," and a spiritual director. When the Agarians surrounded Moscow, Jonah repelled them through his prayers. In his later years he wished that he could be afflicted by an illness so that he could suffer pain and that, through pain, completely purify himself before his departure to the other world. According to his wishes, God permitted a sore on his foot ,which was preceded by a vision to a certain priest, James. The saint died from these wounds and took up habitation among the heavenly citizens on March 31, 1461 A.D. Many miracles have occurred over his relics. A certain mute, John by name, was brought before the relics of the saint. John kissed the hand of Jonah and, as he related later, the hand grabbed him by the tongue and he felt a sharp pain. When the hand released his tongue, John returned to those people who brought him and began to talk as though he was never a mute.


Audas was a bishop of the city of Susa. He was beheaded for Christ in the year 418 A.D. in Persia by Emperor Yezdegird. His deacon, St. Benjamin, was released by the tormentors with the understanding that he would never preach the Gospel again. In the beginning he agreed, but Benjamin could not sustain this in his heart and continued to spread the truth of Christ among the people. For this Benjamin was captured and killed three years after St. Audas in the year 421 A.D.


Apollonius was a renowned Egyptian ascetic. In his fifteenth year he renounced the world and withdrew to a mountain where he lived for forty years feeding on vegetation. After that, he established a monastery in which five-hundred monks lived. He died peacefully in the year 395 A.D.



Know the truth, the Lord commands,
Who knows the truth, himself does not allow to be enslaved.
To the faithful, truth gives freedom,
And by truth, the faithful rule over the world.
Falsehood and bondage are as a source and river,
Falsehood, forever in bondage, holds the liar.
Falsehood is the midnight darkness which leads astray
And by this wayward path leads men into the abyss.
Falsehood shackles one with fear, fear from everyone,
From men and the world and demons evil.
Truth is the light which disperses darkness
And grants freedom to the despondent slave,
Freedom from men, freedom from the world,
Freedom from fear and demons cursed.
Who recognizes truth, freedom, that one receives,
With freedom, even authority over all adversaries.
The cradle for freedom, truth prepares,
For without truth, there is not true freedom.


St. John of the Ladder says: "He who in his heart is proud of his tears and secretly condemns those who do not weep is like a man who asks the king for a weapon against his enemy and then commits suicide with it" (Step 7). If your heart is softened, be it from repentance before God or be it from knowing the boundless love of God toward you, do not become proud toward those whose hearts are still hard and calloused. Remember how long it has been since you had a hard and calloused heart. There were seven brothers who were ailing in a hospital. One of them was restored to health and rose to his feet. He hurried to serve his other brothers with fraternal love and concern so that they too would recover. You be like that brother also. Consider that all men are your brothers, sick brothers. If you feel that God has given you health before them, know that it was given to you through mercy, so that even you as a healthy person may serve others who are sick. Of what do we have to be proud? As though good health comes from ourselves alone and not from God. As though a mud hole can cleanse itself and not from a source deeper and cleaner.


To contemplate the Lord Jesus in death:

1. How His body lies peacefully in a grave;
2. How He descended in the Spirit to the souls in Hades in order to redeem the souls of the forefathers.


About joy after sorrow

"So you also are now in anguish. But I will see you again, and your hearts will rejoice" (St. John 16:22).

The father steps up to the gallows and his sons are crying around him. Instead of the sons comforting him, he comforts his sons. Something similar to this happened to the Lord and His disciples. Walking toward His bitter death, the Lord is more saddened because of the grief of His disciples, rather than by that which He has to endure. He caresses them with consolation and encourages them with the prophecy of the new and impending vision: "But I will see you again." This is a prophecy about the resurrection. Many times our Lord prophesied His death, but when He prophesied His death, He also prophesied His resurrection. Nothing unforeseen ever did happen to Him. He did not prophesy about Himself only, but also about them [the disciples]. They will be in great sorrow as a woman when she gives birth and endures pain. As a woman forgets her pain and rejoices when she gives birth "for a child has been born into the world" (St. John 16:21), so will it be with them. In their consciousness Christ the Lord was not completely in the form of the God-Man. As long as they had known Him as a sufferer and mortal man, they only knew Him partially; until then, the pain of birth lasts in their souls. But when they see Him again, resurrected and alive, miraculous and almighty, Lord over all things in heaven and on earth, the pain and sorrow will cease and joy will appear in their hearts. For Christ will be completely formed in their consciousness as the God-Man and then they will know Him in His fullness and in His totality. Only then will He be totally born for them.

So with us brethren, as long as we know Him only from His birth to His death on Golgotha, we know the Lord Jesus partially. We will know Him completely only when we know Him as the Resurrected One, the Victor over death.

O Lord All-victorious, have mercy on us and by Your resurrection cause us to rejoice as You comforted and made joyful Your disciples.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

1. Свештеномученик Ипатије, епископ гангрски. Рођен у Киликији; био епископом у граду Гангри. Био је на Првом Васељенском сабору. Прочувен на све стране због свог благочестивог живота и чудотворства. Цар Констанције наредио беше да се изгради Ипатијев лик још за живота овога светитеља, и тај лик држаше цар у своме двору као оружје против сваке супостатне силе. Враћајући се једном из Цариграда Ипатије би нападнут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут с друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме сама себе. Кад је доведу на гроб светог Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Свети Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. године.

2. Свети Јона, митрополит московски. Родом из Костромске губерније. У 12–ој години постане инок и као такав дуго поживе у Симоновом манастиру у Москви. У време митрополита Фотија постане епископ Рјазански, а када Фотије умре, Јону изабраше за митрополита, и послаше у Цариград патријарху на посвећење и утврђење. Но у том неки Исидор, Бугарин пореклом, предухритри Јону, стиже пре овога у Цариград, и би посвећен за митрополита руског. Јона се врати на своју столицу у Рјазан. Но Исидор зломислени зло заврши своје митрополитовање. Оде на сабор Флорентијски, и тек после три године врати се у Москву. Скоче на њега сви као на одступника од Православља и прогнају га. Не зна се где је завршио свој живот. На столицу митрополитску дође Јона, пастир добри и мудри. Чудотворац велики, прозорљивац, духовник. Кад Агарјани опколише Москву, Јона их својом молитвом прогна. У старости пожели, да га нађе каква болест, да се помучи и мукама потпуно очисти пре одласка у онај свет. По његовој молитви Бог му попусти рану на ногу, као што се претходно јави у визији и неком јереју Јакову. Од те ране светитељ умре и оде међу небесне грађане, 31. марта 1461. године. Над његовим моштима збише се многа чудеса. Неки нем човек, Јован, би доведен над мошти светитељеве. Јован целива руку Јонину, но како он после причаше, та рука га ухвати за језик, и он осети јак бол. Када ослободи језик и окрете се к својима, проговори као да никад и не би нем.

3. Свештеномученик Авда епископ града Сузе. Посечен за Христа 418. године у Персији од цара Издегерда. Његов ђакон свети Венијамин буде пуштен од мучитеља под условом да више не проповеда Јеванђеље. Он на тај услов најпре пристане, но не могадне срцу одолети, те продужи распростирати по народу истину Христову. Због тога буде ухваћен и убијен, на три године после светог Авде, 421. године.

4. Преподобни Аполоније. Знаменити пустињак Мисирски. У 15. години одрекао се света и повукао на неку гору, где је 40 година проживео, хранећи се само растињем пољским. По том основао манастир, у коме је имао 500 монаха. Упокојио се мирно 395. године.

Истину познајте, Господ заповеда,
Ко истину позна, заробит се не да.
Истина слободу верноме дарује,
И истином верни над светом царује.
Лаж и ропство јесу ко извор и река,
Лаж у ропству држи лажљивца до века.
Лаж је поноћ мрачна што на странпут води
И странпутом људе у понор низводи.
Лаж окива страхом, страхом од свакога,
Од људи и света и демона злога.
Истина је светлост што разгони таму,
И слободу даје робу очајану,
Слободу од људи, слободу од света,
Слободу од страха и демона клета.
Ко истину позна, тај слободу прима,
Са слободом и власт над свим душманима.
Истина слободи колевку припрема.
Јер слободе праве без истине нема.


Вели свети Јован Лествичник: „Ко се сузама својим горди у себи, и осуђује умом својим оне који не плачу, тај је сличан некоме ко од цара испроси оружје против непријатеља, па њиме сама себе убија.” Ако ти је срце омекшало било од покајања пред Богом било од познања бескрајне љубави Божје према теби, не горди се према онима којих је срце још тврдо и окорело. Сети се, како си дуго и ти био тврда и окорела срца. У једној болници боловаше седам брата. Један од њих поврати се од болести и придиже, и пожури да с братском љубављу и бригом послужи осталој браћи својој да и они оздраве. Буди и ти као онај брат. Сматрај да су ти сви људи браћа, и то болесна браћа. Па ако кад осетиш, да је теби Бог подарио нешто здравља пре него њима, знај да ти је то дато по милости, да би и ти као здрав другим болесницима послужио. Чиме би се имао ту гордити? Као да је здравље од самога тебе а не од Бога? Као да се једна каљужа да избистрити сама од себе, а не од неког извора, дубљег и чистијег!


Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:

1. како Му тело спокојно лежи у гробу;
2. како Он духом силази у Ад, да избави душе праотаца.


о радости после жалости

Тако и ви имате сад жалост, али ћу вас ја опет видјети и радоваће се срце ваше (По Јовану 16, 22).

Отац корача ка губилишту, а синови му плачу око њега. И место да синови њега теше, он теши синове. Слично томе десило се са Господом и Његовим ученицима. Корачајући ка горкој смрти Својој Господ се више жалости због жалости Његових ученика него због онога што Он има да претрпи. И Он их милује утехом и храбри пророчанством о новом и скором виђењу. Али ћу вас ја опет видјети. То је пророчанство васкрсења. Много пута је Господ прорекао Своју смрт, но кад год је прорицао смрт Он је прорицао и васкрсење. Њему се ништа није догодило непредвиђено. Али Он није прорицао о себи него и о њима. Они ће бити у великој жалости, као жена кад рађа и трпи муку. Но као што жена кад се породи заборави своју муку и радује се јер се роди човјек на свијет, тако ће бити и с њима. У њиховој свести Христос Господ још није био потпуно уобличен као Богочовек. Докле Га год они буду знали само као страдалника и смртнога човека дотле Га они знају делимично — дотле траје порођајна мука у душама њиховим а кад Га виде поново васкрсла и жива, чудотворна и свемоћна, властитеља свега на небу и на земљи, престаће мука и жалост и настаће радост у срцима њиховим. Јер ће Христос бити онда у њиховој свести потпуно уобличен као Богочовек,и они ће га онда знати у пуноћи, у целини. Тада тек Он ће за њих бити потпуно рођен.

Тако и ми, браћо, само делимично познајемо Господа Исуса докле Га познајемо само од Његовог рођења до смрти на Голготи. Потпуно Га познајемо тек онда када Га познамо као победиоца смрти, као васкрслога.

Господе свепобедни, помилуј нас и обрадуј васкрсењсм Твојим као што си помиловао и обрадовао ученике Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič