The Prologue March 2 / March 15

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date March 2, and New Calendar date March 15.


Because of his wisdom and kindness, Theodotus was elected to the episcopacy and governed the Church of God with love and zeal. When the persecution of Christians began during the reign of the wicked Emperor Licinius, this godly man was brought to trial and put through many tortures. When the torturer Sabinus advised him to deny Christ and to bow down before pagan idols and to worship them, Theodotus replied, "If you knew the goodness of my God in Whom I hope, that because of these temporary sufferings, will make me worthy of eternal life, you also would wish to suffer in the same manner as I." The torturers began to strike his body with nails, and he prayed to God with gratitude. Thinking his end was near, Theodotus counseled and taught the Christians who were assembled around him. By the Providence of God, the Emperor Constantine at that time proclaimed freedom to Christians and ordered that all who were sentenced be released for the sake of Christ. And so, this saint was freed and returned to his prior position in Kyrenia. Astortured as he was, Theodotus lived for several more years. After that, he found repose in the Lord, Whom he faithfully served and for Whom he suffered. In the year 302 A.D. his earthly life ended and was translated to the mansions of our Lord.


As a young man he suffered for Christ. Gregory of Neo-Caesarea saw in a vision how bravely Troadius withstood his tortures for Christ until the time he was killed. He saw his soul, which was separated from the body, joyfully hurrying toward heaven. St. Troadius suffered and was glorified in the third century.


They were killed by the Lombards in Italy about the year 579 A.D. St. Gregory Dialogues writes about them. In one place, forty of them were beheaded. At another place, four-hundred of them were also beheaded, all because they refused to eat of the sacrifices of the idols. Additionally, these four-hundred refused to dance around the heads of the goats offered to the demons as a sacrifice by the pagans, as was the custom of the Lombards.


Agathon was a great Egyptian ascetic who practiced extreme asceticism in the fifth century. He was a contemporary of St. Macarius and a disciple of St. Lot [Egyptian Ascetic]. He labored and tried to fulfill all the commandments of our Lord. One of the brethren complimented him on a small knife with which he used to cut brushwood used for making baskets. Upon hearing this compliment, the saint joyfully handed over the knife to that brother as a gift. St. Agathon also said, "It would be very satisfying for me if I could assume unto myself the body of a leper and give him mine." Is this not perfect love? (*)

(*) In the Greek Synaxarion, he is commemorated on January 8.


This holy Euthalia was a virgin from Sicily. She had a mother of the same name and a brother named Sermilianus. All were unbaptized pagans. Her mother Euthalia suffered from an issue of blood. The holy martyrs, Alphius, Philadelphus and Cyrinus (May 10), appeared to her in a dream and told her that she would be healed only if she became baptized in the name of the Lord Jesus Christ. Euthalia professed her faith in Christ, was baptized, and indeed recovered. Upon seeing this miracle, even Euthalia's daughter was baptized. After that, Sermilianus began to mock and ridicule his mother and sister because of their faith in Christ. He threatened them. The mother became frightened and fled her home. Then the brother began to persecute his sister. His sister was not frightened, for Christ was more dear to her than her brother. She said to Sermilianus, "I am a Christian and I am not afraid of death." The wicked brother then sent a servant to defile her. When the servant attacked St. Euthalia, he lost his eyesight. The evil brother saw this miracle but still remained hard of heart. Just as Cain pursued Abel, Sermilianus pursued his sister, caught her and beheaded her. Thus, the holy virgin Euthalia was wedded with the wreath of eternal glory. By this example, the words of the Lord Christ were fulfilled: that He brought a sword among men, which causes variances between relations in blood, but not between relations in faith. "Do not think that I have come to bring peace upon the earth. I have come to bring not peace but the sword. For I have come to set a man against his father, a daughter against her mother, and a daughter-in-law against her mother-in-law" (St. Matthew 10:34,35).



Untalkative Agathon, for three years studies
With a pebble under his tongue to remain quiet and silent,
That by his tongue, sin, not to serve,
Only to speak words of solace to men
And to glorify God Who created him.
Once, when the saint began to speak
About anger, he said: The one over whom anger takes control
Does not please God, neither now nor never,
We have the power to resurrect the dead,
From the angered one, God does not accept any sacrifices.
And when death hung over Agathon,
The brethren gathered to see him frail,
Prayers he whispered with great fear,
Sigh upon sighs poured from his chest.
The brethren asked him: Are you also afraid,
O, all-good father, when before God you stand?
You were completely good to everyone, to all it is known,
Among the stones of men, you glistened as gold!
Then the elder said with countenance more radiant,
My children now, before the judgment of God I stand.
The judgment of man is one thing and another is the judgment of God--
And a more powerful sigh seized the elder!


If someone loses his faith in God, he is recompensed with stupidity. Of all stupidities, it is difficult to say whether there is a greater one than this: that someone who calls himself a Christian and then proceeds to gather pathetic proofs for God and eternal life from other beliefs and philosophies. He who does not find gold among the wealthy; how will he find it among the poor? The revelation of eternal life, of facts, of proofs, of signs, and of actual visions of the spiritual world - all of these not only constitute the foundation of the Christian Faith, but constitute its walls, floors, ornaments, all the furnishings, the roof and the domes of the majestic building of the Christian Faith. A single ray from the spiritual world glistens through every word of the Gospels, not to mention the miraculous events, both in Evangelical and Post-Evangelical times as well as throughout the entire history of the Church for two-thousand years. Christianity has thrown open wide the gates of that world in so great a measure, that it should not be necessary to call it a religion, in order not to confuse it with other faiths and religions. It is a revelation! God's revelation!


To contemplate the Lord Jesus Christ at the Mystical Supper:

1. How he had told His disciples that one of them would betray Him;
2. How after all that He did for Judas and after the washing of his feet and after indicating that He knew his betraying intention, Judas remained obstinate in his thoughts of selling his Teacher and his soul for silver;
3. How our Lord was saddened at the destruction and downfall of Judas as with the destruction and downfall of His other traitors and traitors of His Church throughout all ages till the end, all of which He foresaw with His All-Seeing Spirit.


About the Father and the Son

"And whoever sees me, sees the one who sent me" (St. John 12:45).

He who sees the light also sees the sun beyond it. For could anyone see the sun and not the light? If the sun did not emit its light, none of us would know about the sun. All of our knowledge about the sun, we received with the help of the rays of light which came from the sun. No one has ever seen the sun with the help of some other light, other than that which comes from the sun itself. So it is with our knowing the Father with the help of the Son. He who does not know about the Son cannot know about the Father. He who knows the Son, knows the Father. He who sees the Son, sees also the Father. God cannot be known without His Light Who came among men. The Light of the Father is the Son. "I am the Light" (St. John 8:12), said Christ. The Light shines in the darkness! The physical world would be completely in darkness if it were not for the light from the sun. The spiritual and moral world and all the life of mankind would be in darkness if it were not for the Light which is from the Father. That Light is Christ the Lord. Truly, brethren, there is no true light which illuminates the Being of God as does the light of Christ the Lord. He who sees Him sees God. He who does not see Him is in darkness. O Lord, Son of God, always help our souls to see You, and through You, Your Heavenly Father and the Comforter, the Holy Spirit, Trinity, one in essence and undivided.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

2. МАРТ (стари) или 15. МАРТ (нови календар)

1. Свештеномученик Теодот, екпископ ириниски, на острву Кипру. Због своје мудрости и добродетељи би изабран за епископа и управљао црквом Божјом са љубављу и ревношћу. Но када наста гоњење на хришћане у време опакога цара Ликинија, овај Божји човек би изведен на суд и стављен на многе муке. Када га мучитељ Савин саветоваше да се одрекне Христа и поклони идолима незнабожачким, одврати му Теодот: „Кад би ти знао доброту Бога мојега, на кога се ја надам, да ће ме због ових кратковремених мука удостијити вечнога живота и ти би пожелео да за њега пострадаш овако као ја.” — Удараху му клинце у тело, а он се мољаше Богу с благодарношћу; па мислећи да му је крај близу саветоваше и поучаваше хришћане који беху око њега. Но по Божјем Промислу у то време објави цар Константин слободу хришћанима и нареди да се пусте сви који су под судом ради Христа. Тада и овај светитељ би ослобођен, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију, и поживе још две године, По том се упокоји у Господу, коме је верно служио и за кога је много пострадао. Сконча свој земни живот 302. године и пресели се у дворе Господње.

2. Свети мученик Троадије. Као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу, која кад се растави од тела радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у ИИИ столећу.

3. Четири стотине и четрдесет мученика, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих 40, а на другом других 400, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве, а осим тога ових 400 још и зато што нису хтели по обичају незнабожних Лонгобарда, играти око козје главе, принете демонима на жртву од стране незнабожаца.

4. Преподобни Агатон, велики мисирски подвижник из В века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: „За мене би било задовољство, кад бих могао узети себи тело некога губавца а њему дати моје.” Није ли то савршена љубав? (У грчком Синаксару спомиње се под 8. јануаром).

5. Света мученица Евталија. Ова Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј, Филаделф и Кирил (види 10. мај) и рекну јој, да ће оздравити само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се, и ваистину оздрави. Видећи то чудо и њена се ћерка крсти. Сермилијан пак поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, по том и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: „Хришћанка сам и не бојим се умрети.” Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрвни. Но када слуга нападе свету Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда срца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако света девица Евталија увенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (По Матеју 10, 34–35).

Агатон ћутљиви три године учи
С кам'ном под језиком да мучи, и мучи,
Да језиком својим не послужи греху,
Но да збори речи људма на утеху,
И да слави Бога који га сотвори.
Једном када светац поче да говори
Он о гневу рече: киме гнев овлада
Не угађа Богу сада и никада,
Ми имамо силу васкрсават' мртве,
Од гневног никакве Бог не прима жртве. —
Кад се смрт наднесе и над Агатона
Скупише се браћа да га виде бона?
Он молитву шапта са великим страхом,
Из груди му навре уздах за уздахом.
Питаху га браћа: зар се и ти бојиш,
О предобри оче, кад пред Богом стојиш?
Предобар си био, свима је познато,
Међ камење људско блист'о си ко злато! —
Тад им старац рече са лицем светлијим,
— Ја сад, децо, стојим пред судом Божијим.
Суд је људски једно, а друго Божији —
И уздах се старцу оте још силнији.


Ако неко изгуби веру у Бога, у накнаду му се даје глупост. А од свих глупости тешко да има веће од ове, да се неко назива хришћанином, а да иде и пабирчи бедне доказе Бога и бесмртног живота по другим верама и философијама. Ко не нађе злата код богаташа, како ће га наћи код сиромаха? Откровења бесмртнога живота, факта, докази, покази, реалне појаве духовнога света — све то не само да сачињава темељ вере хришћанске него то сачињава и зидове, и спратове, и украсе, и сав намештај, и кров, и кубета величанственог здања вере хришћанске. Кроз сваку реч јеванђелску светли по један зрак из онога духовнога света, да и не говоримо о чудесним догађајима, и јеванђелским и појеванђелским, кроз сву историју цркве за 2000 година. Хришћанство је отворило широм капије онога света у тако великој мери, да њега не би требало готово ни звати религијом — због забуне, да се не би мешало са осталим верама и религијама — него Откровењем, Откровењем Божјим.


Да созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери, и то:

1. како мораде казати ученицима, да ће га један од њих издати;
2. како и после свега што Он учини за Јуду, и после прања ногу и наговештаја да Он зна његове издајничке намере, Јуда остаде упоран у својим мислима о продаји за сребро и свога Учитеља и своје душе;
3. како Господу жао беше пропасти Јудине као и пропасти других издајника Њега и Његове цркве кроз све време до краја, што све Он прозираше Својим свевидећим духом.


о Оцу и Сину

Ко види мене види онога који ме посла (По Јовану 12, 45).

Ко види светлост, види и сунце с друге стране: зар може неко видети сунце не видећи светлости? Да нам сунце не шаље своју светлост, нико од нас не би знао за сунце. Све наше знање о сунцу ми смо добили помоћу светлости која је од сунца. Никад нико није видео сунце помоћу неке друге светлости а не оне која је од сунца.

Тако је и са нашим познањем Оца помоћу Сина. Ко не зна за Сина, не може знати за Оца. Ко позна Сина, позна и Оца. Ко види Сина, види и Оца. Бог се не може познати без светлости Своје, која дође међу људе. Светлост Очева јесте Син. Ја сам видело, рекао је Христос. И видело се свијетли у тами. Физички свет био би сав тама да није светлости од сунца. А духовни и морални свет, и сав живот људски, био би тама, да није светлости која је од Оца. А та светлост јесте Христос Господ.

Ваистину, браћо, нема праве светлости која осветљава биће Божје као што је Христос Господ. Ко Њега види, види Бога. Ко Њега не види, тај је у тами.

Господе Сине Божји, помози увек духу нашем да Тебе види, и кроз Тебе Оца Твог небесног и Духа Светога утешитеља, Тројицу једнобитну и неразделну, којој нека је слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič