The Prologue March 26 / April 8

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date March 26, and New Calendar date April 8.

Gabriel is the announcer of the Incarnation of the Son of God. He is one of the seven archangels who stand before the Throne of God. He appeared to Zacharias about the birth of the Forerunner. Gabriel said of himself, "I am Gabriel, who stand before God" (St. Luke 1:19). His name Gabriel means "Man - God." The Holy Fathers, in speaking about the Annunciation, interpret that an archangel with such a name was sent to signify who and what He would be like, who must be born of the All-Pure One. Therefore, He will be Man-God, mighty and powerful God. Some of the Fathers understood that this same Gabriel appeared to Joachim and Anna concerning the birth of the Virgin Mary and that Gabriel instructed Moses in the wilderness to write the Book of Genesis. The Holy Fathers think that Gabriel has pre-eminence in the first and greatest order of heavenly powers, that is, the Seraphic Order, since the Seraphims stand closest to God. He is, therefore, one of the seven Seraphims, closest to God. The names of the seven are MICHAEL, GABRIEL, RAPHAEL, URIEL, SALATHIEL, JEGUDIEL, BARACHIEL. To this number some even add JEREMIEL. Each one has their own particular service and all are equal in honor. Why did God not send Michael? Because Michael's service is to suppress the enemies of the Faith of God while Gabriel's is the mission of announcing the salvation of mankind.


It is thought that Irenaeus was a Slav. He was married and had children prior to becoming a bishop. He suffered for Christ during the reign of Maximian. At the time of horrible sufferings, his relatives stood around him crying and begged him to spare himself and them [that is, to deny Christ]. But this wonderful priestly-martyr loved the wounds of Christ more than all the riches of this world. At the same time Seren, a certain gardener in Srem, also suffered at the hands of Prince Probus, as did Afrius suffer in Regia. Because Irenaeus did not want to deny his faith, Prince Probus ordered that he be hurled from a bridge into the Sava river, where this shepherd of Christ's flock died and took up habitation among the citizens of heaven. He honorably suffered in the year 304 A.D.


Malchus was a farmer from the vicinity of Antioch, and from his youth his entire soul was directed toward God. The Arabs enslaved him and while in slavery forced him to take a black woman for a wife. He converted her to the Faith of Christ and they lived together as brother and sister. Conspiring with each other, they escaped from bondage. The Arabs almost overtook them. They found shelter in a cave in which they saw a lioness with her pups, and they became frightened. But God protected them. The lioness did not harm them but killed an Arab who wanted to enter the cave to apprehend the runaways. Arriving at their destination, his wife entered a convent and Malchus entered a monastery. He lived many years, mortifying himself, and took up habitation among the citizens of heaven in the fourth century.


At first Basil lived in the forest without shelter or hearth. When he was captured, they questioned him saying," Who are you?" He replied, "One of the living on earth." They suspected him and thinking that he was a spy, tortured him. In the end, he lived for many years in freedom in Constantinople. He discerned all the human mysteries of man, perceived the future and worked great miracles. His maid was the elder woman Theodora who, when she died, appeared to Gregory, Basil's novice, and described to him the twenty levels of judgment [Mitarstvo] through which every soul must pass. On March 25, 944 A.D., St. Basil peacefully died and took up habitation in the wonderful heavenly family. After his death he was seen in great glory by a citizen of Constantinople.



Seven golden-headed of angelic rank,
Seven archangels, the highest spirits:
Michael, the sword for adversaries, is the first;
By the sword, he renders payment to those who wage war against God.
Gabriel, the herald of God's incarnation
And all wondrous recorder of human salvation.
Raphael, as a sun, is the servant of the Trinity;
Of vast human afflictions, he is the physician.
Uriel is the radiant light of God,
Of human souls, the enlightener.
Selathiel, the intercessor, prayers he presents,
And prayers of the people before God, he brings.
Jegudiel, glorifier of God the Almighty,
He, the willing man, to glory encourages,
Barachiel, dispenser of the blessing of heaven,
From God, he gives what men need.


When a miracle occurs, do not be confused by it, rather, rejoice. God has placed His finger there, either to reward or to punish or to encourage His faithful or to lead the sinners on the path of salvation. People frequently compare this world to a fiery chariot. When you see a locomotive or another steam engine, you know that an engineer is hidden from view. That does not surprise you, does it? If the engineer puts his head out of the cab, waves his hand, extends a rod, waves a handkerchief, or tosses out a letter, or makes some other sign, you know that this does not interfere with the travel of the locomotive and does not damage one pin in it. Why, then, do the faithless say that God with His miracles interferes with the movement of these earthly chariots? Why? Because the faithless are unreasonable. The faithful rejoice at God's signs. A child is frightened before a fiery chariot but rejoices when a man, resembling himself, appears from the chariot. O, how dear it is to us when, from this mute universe which hurls around us, someone appears resembling us and that someone is one who recognizes and loves us! When a miracle occurs, know that He Who resembles us greets us and says, "Do not be afraid, I am beyond all of this." St. Basil the New worked many miracles. Through prayer he healed the sick and discerned the fate of people like an open book. Through His chosen ones, God, as always, demonstrated His love and power to men in order to firmly establish the faithful in the Faith and to shame the unfaithful and to return them to the Faith.


To contemplate the Lord Jesus crucified on the cross:

1. How He used the last breath of life and saves a thief on the cross;
2. How He commends His soul into the hands of the Father "Father, into Your hands I commend My Spirit" (St. Luke 23:46).


About the impending advent of the Lord

"Behold, I am coming soon" (Revelation 22:7).

The unfaithful and the slayers of the spirit will say, "Nearly two thousand years ago He promised that He will come and He has not come yet!" This is how they, who ridiculed Him, will lament in eternal torment. But we who are prepared for happiness in His Kingdom know that He will come in power and glory just as He promised. We know that He has already come countless times and showed Himself to His faithful ones. Did He not come to John the Divine [the one who saw God] to whom He spoke these words, "Behold, I am coming soon?" John saw Him in power and glory and felt His hand on him when he was frightened and fell before His feet as dead, "And He touched me with His right hand" (Revelation 1:17). Did He not come to Saul when in the beginning he breathed hatred against the Christians and when on the road to Damascus fell on the ground, seeing the Lord and hearing His voice saying, "Saul, Saul, why are you persecuting me?" (Acts of the Apostles 9:4). And again, did He not enter into the heart of the Apostle Paul when he recognized that "Yet I live, no longer I, but Christ lives in me!" (Galatians 2:20). Did He not come to the countless martyrs, both male and female, who suffered for His Name, to encourage them, to heal them, and to have mercy on them? Did He not come to Anthony the Great, Theodore Stratelates, St. Haralambos, St. Marina, St. Sylvester and many, many more? What are we saying? Did He not return from the Kingdom of Death on the third day and appeared before the apostles? Did He not come to the aid of the Church many, many times and, as out of the dead, resurrected it whenever her enemies rejoiced, thinking that they had given His Church over to death forever? Did He not appear in His power in the Church at the time of Nero as well as at the time of Constantine; at the time of Julian, as well as at the time of Justinian; at the time of Arab tyranny, as well as at the time of the Turkish and Mongolian oppression over Christians?

O, my faithful brethren, do not submit to deception. He came countless times and comes even today. He comes to every soul to whom He can, regardless of impurity. However, we are all waiting for Him to come for the last time in power and glory. We know that His coming is certain. O Lord Most Gracious, before You come, make us worthy to recognize Your face and to be ashamed of our faces, darkened by sin.

With prayers for the health of
Gabriel Gail on her nameday

To You glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

1. Свети Архангел Гаврил. Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: ја сам Гаврил што стојим пред Богом (По Луки 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж — Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж — Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле, да Гаврил принадлежи првом и највишем чину небесних сила, тојест чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од 7 најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Селатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочиту службу, а сви су равни по части. За што Бог не посла Михаила? За то што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. А Гаврилова је служба благовешће спасења људског.

2. Свештеномученик Иринеј, епископ сремски. Мисли се, да је био Словенин, и да је пре епископства био жењен и имао деце. Пострадао за Христа у време Максимијана. У време тешких мучења његови сродници стајали су око њега и плачући молили га, да поштеди себе и њих (тојест да се одрекне Христа). Но овај дивни свештеномученик волео је више ране за Христа но сва блага овога света. У исто време пострада од Проба и један баштован у Срему, Серен, и Афру Регији. Пошто се Иринеј никако није хтео одрећи вере, то кнез Проб нареди да се баци с једног моста у реку Саву, где овај пастир стада Христовог сконча и пресели се међу грађане небеске. Чесно пострада 304. године.

3. Преподобни Малх. Беше Малх земљоделац из близине Антиохије, и од младости беше управио сав свој дух к Богу. Заробе га Арапи, и у ропству нагнају, да узме за жену једну Црнкињу. Но он њу приведе вери Христовој и поживи с њом као брат са сестром. Договоре се и побегну из ропства. Но Арапи их умало не стигну. Они се склоне у једну пећину, у којој видеше лавицу са својом штенади, и уплашише се. Но Бог их сачува. Лавица њих не повреди, а закла једног Арапа, који хтеде ући у пећину, да ухвати бегунце. Стигнувши у своје место, Малх да своју жену у женски манастир, а он оде у мушки, Проживи много лета подвизавајући се, и пресели се међу грађане небеске, у ИВ столећу.

4. Преподобни Василије Нови. Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе, ко је он, одговори: „Један од живих на земљи". Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао у све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му 20 митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 944. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина.

Седам златоглавих ангелских врхова,
Седам Архангела, највиших духова:
Михаил је први, мач за супостате,
Мачем он раздаје богоборним плате.
Гаврил благовесник Божјег ваплоћења
И пречудни тајник људскога спасења.
Рафаил ко сунце Тројичин је слуга,
Он је лекар људских големих недуга.
Урил је сијање светлости Божије,
Он је просветитељ душе човечије.
Салатил — молитељ, молитве подноси,
И молитве људске пред Бога износи.
Јегудил славитељ Бога Свесилнога,
Он на славу бодри човека вољнога.
Варахил даватељ благослова неба,
Он од Бога даје што људима треба.


Нека те чудо, кад се догоди, не збуњује него весели. То је Бог промолио Свој прст, било да награди било да казни било да охрабри Своје верне, било да изведе грешнике на пут спасења.

Овај свет сравњују људи често с огњеним колима. Кад видиш једну локомотиву, или друга парна кола, ти знаш да је у њима скривен машиновођа. И ништа те не чуди — је ли? — ако машиновођа промоли из кола своју главу, или махне руком, или пружи штап, или залепрша марамом, или баци ван писмо, или учини други неки знак. Ти знаш да се тиме не ремети ход локомотиве нити се квари ни једна игла у њој. Зашто онда неверни говоре, да Бог својим чудесима ремети ход ових светских кола? Зато што су тупоумни. А верни се радују знаку Божјем као дете устрашено пред огњеним колима, што се радује кад се човек — сличан њему — помоли из кола. О како је нама мило, кад се иза ове немуште васионе, која хукти око нас, помоли неко сличан нама, и то још неко ко нас познаје и воли! Кад се деси чудо, знај, да то Сличан нама нас поздравља и говори: не бојте се, Ја сам иза свега овога! Свети Василије Нови чинаше чудеса многа: молитвом исцељиваше болне, судбе људске читаше као из отворене књиге. Кроз угодника Свопа, као и увек, Бог показиваше љубав и силу Своју на људима. Да би се верни јаче утврдили у вери а неверни посрамили и у веру обратили.


Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета, и то:

1. како Он искоришћава последњи дах живота и спасава једног разбојника на крсту.

2. како предаје дух Свој Оцу у руке. Оче у руке твоје предајем дух свој.


о скором доласку Господа

Ево ћу доћи скоро (Откривење Јованово 22, 7)!

Рећи ће неверни и душегубни: обећао је пре две хиљаде година да ће доћи па још не долази! Тако се подсмевају они, који ће кукати у вечној муци. А ми који се спремамо за радост у Његовом царству знамо, да ће Он доћи у сили и слави, као што је и обећао.

Ми знамо да је Он већ дошао небројено пута, и показао се Својим верним. Није ли Он дошао био Јовану Боговидцу, коме је и казао оне речи: ево ћу доћи скоро? Јован Га је гледао у сили и слави, и осетио је руку Његову на себи, кад је се био уплашио и пао пред Његовим ногама као мртав. И метну десницу Своју наме. Није ли Он дошао Савлу, кад је овај најпре дисао мржњом на хришћане, и кад је на путу за Дамаск пао на земљу видећи Господа и чувши Његов глас: Савле, Савле, што ме гониш? И опет, није ли Он дошао у срце апостолу Павлу, када овај признаје: не живим ја него Христос живи у мени! И није ли Он дошао многобројним мученицима и мученицама за име Његово, да их охрабри, исцели, помилује? Није ли се Он јавио Антонију Великом, Теодору Стратилату, светом Харалампију, светој Марини, светом Силвестру, и толиким, толиким другим?

Но шта говоримо? Није ли се Он трећега дана вратио из царства смрти и дошао апостолима? И није ли толико и толико пута дошао Цркви у помоћ, и као из мртвих васкрсавао је, кад год су непријатељи Његови ликовали мислећи, да су за увек Цркву Његову предали смрти? Није ли се Он показао силом Својом у Цркви и у време Нерона, као и у време Константина; у време Јулијана као и у време Јустинијана; у време арапског гњета као и у време турског и монголског гњета над Хришћанима?

О браћо моја верна, не дајте се заварати. Он је дошао безброј пута, и дан данас долази. Свакој души, којој може да приступи од нечистоће, Он долази. Па ипак ми Га сви чекамо да дође последњи пут у сили и слави. И знамо, да је и тај Његов долазак сигуран.

Господе преблаги, пре него што дођеш удостој нас познати лице Твоје и застидети се лица свога, грехом помраченога! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič