The Prologue February 4 / February 17

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date February 4, and New Calendar date February 17.


Isidore was an Egyptian by birth and the son of a prominent family and kinsman of the Alexandrian Patriarchs Theophilus and Cyril. Having studied all the secular disciplines, he renounced worldly riches and glories and devoted himself completely to the spiritual life for the love of Christ. He was a great and ardent defender and interpreter of the Orthodox Faith. According to the statements of Nicephorus the historian, St. Isidore wrote more than ten-thousand letters to various individuals in which he reproached some, counseled some, and comforted and instructed others. In one letter St. Isidore writes: "It is more important to teach by a life of doing good than to preach in eloquent terms." In another, he says: "If one desires that his virtues appear great, let him consider them small and they will surely manifest themselves as great." The first and basic rule for St. Isidore was this: "First do, then teach according to the example of our Lord Jesus." At the time of the persecution of St. John Chrysostom when the entire population was divided into two camps; one for and one against, St. Isidore, this great pillar of Orthodoxy, sided with St. John Chrysostom. He wrote to Patriarch Theophilus saying what a great light of the Church Chrysostom is and begged him to avoid hatefulness toward him. Isidore lived long and accomplished much, glorifying Christ the God with his life and his writings. Isidore took up habitation in the kingdom of Christ about the year 436 A.D.


This saint was from the Island of Crete. He arrived in Constantinople to visit his kinsman, Theodore; the abbot of the Studite Monastery and here he remained and was tonsured a monk. As a monk, Nicholas underwent all mortifications for the sake of the salvation of his soul. During the persecution of the Church by Leo the Armenian, Theodore and Nicholas were cruelly tortured, humiliated and beaten with oxen straps and finally thrown into a dungeon where they were imprisoned for three years. After the death of St. Theodore, Nicholas became abbot of the Studite Monastery. Even during his lifetime, he worked many miracles through the power and grace of God. Nicholas healed Eudocia, the wife of Emperor Basil, as well as Helen, the wife of Manuel, the patrician. To Theophilus Melisenus, a prominent nobleman whose other children did not survive birth, Nicholas blessed the newly born daughter and prophesied that she will live and that she will be very fruitful which occurred, to the joy of the parents. On the very day of his death, Nicholas gathered the monastic brotherhood and asked them what they lacked? "Wheat," answered the monks. Then the dying man said: "He Who fed Israel in the wilderness will send you an ample supply of wheat within three days." And indeed, the third day, a boatload of wheat sent by Emperor Basil sailed below the monastery. Nicholas took up habitation in the heavenly kingdom on February 4, 868 A.D., in the seventy-fifth year of his life.


Joseph was born in Allepo. He was pressured by the Turks to embrace Islam. Joseph not only rejected this but also began to expose the falsehoods of Islam and to praise the Faith of Christ. For that, Joseph was tortured and beheaded in the year 1686 A.D.



Render sacrifice to God; a sacrifice of gratitude,
O you wealthy ones; according to God's mercy!
Who is wealthy and with what; with that let him barter,
Everyone with his gift; let him, the Kingdom acquire.
Whoever is wealthy with money; let him money, offer,
Whoever is rich with wheat; wheat let him distribute,
To whom wisdom is given; others, let him teach,
To him whose hands are strong; let him perform service.
Whoever knows a trade; let him honorably uphold it,
Let him conscientiously consider himself as a debtor of God.
Let him, who knows how to sing; praise God,
Only he is small, who does not know God.
Whoever received what; with that let him serve,
With mercy toward men; let him repay God,
Not all are the same, nor do all possess the same,
But a pure heart, everyone could give to God.
O pureness of heart, a sacrifice most miraculous,
For salvation, you are the crucial virtue,
And on your sacrificial altar, your incense ascends,
Arrives before the Lord, faster than anything.


Impose upon yourself some form of penance [Epitimija] for the sins of others. If you have judged someone or punished someone, impose upon yourself a form of penance. You should also suffer voluntarily for the sins of sinners. This is pleasing to God. This mystery was known by the saints who condemned themselves for the sins of others. Even non-Christian peoples perceived this mystery. There exists this custom in China: when an executioner beheads a criminal who is sentenced to death, he then approaches the judge and informs him that the verdict was carried out. The judge then reimburses him with a silver coin because he killed the criminal and orders that the executioner be whipped forty lashes because he killed a man. Christian saints profoundly understood the mystery of sin and human injustice. For the saints, all human sin has as long a history, as there is distance from us to Adam.


To contemplate the Lord Jesus as Joy:

1. As Joy which refreshes the whole spirit of man;
2. As Joy which enlivens and strengthens in man all power toward good;
3. Joy from His Name, Joy from His Words, Joy from His Works and Joy from His Spirit.


About the providence of Zacchaeus of little stature

"Today, salvation has come to this house" (St. Luke 19:9).

Thus it was spoken by the One Whose word is life and joy and restoration of the righteous. Just as the bleak forest clothes itself into greenery and flowers from the breath of spring, so does every man, regardless of how arid and darkened by sin, becomes fresh and youthful from the nearness of Christ. For the nearness of Christ is as the nearness of some life-giving and fragrant balsam which restores health, increases life, give fragrance to the soul, to the thoughts and to the words of man. In other words, distance from Christ means decay and death and His nearness means salvation and life.

"Today, salvation has come to this house" said the Lord upon entering the house of Zacchaeus the sinner. Christ was the salvation that came and Zacchaeus was the house into which He entered. Brethren, each one of us is a house in which sin dwells as long as Christ is distant and to which salvation comes when Christ approaches it. Nevertheless, will Christ approach my house and your house? That depends on us. Behold, He did not arbitrarily enter the house of the sinner Zacchaeus, rather He entered as a most desired guest. Zacchaeus of little stature climbed into a tree in order to see the Lord Jesus with his own eyes. Zacchaeus, therefore, sought him; Zacchaeus desired Him. We must also seek Him in order to find Him and desire Him in order that He would draw nearer to us and, with our spirit, to climb high in order to encounter His glance. Then He will visit our house as He visited the house of Zacchaeus and with Him salvation will come.

Draw near to us O Lord, draw near and bring to us Your eternal salvation.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

4. ФЕБРУАР (стари) 17.ФЕБРУАР (нови календар)

1. Преподобни Исидор Пелусиот. Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске он се одрече богатства и светске славе, и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне. По тврђењу историчара Никифора свети Исидор је написао преко 10.000 писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: „Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању”, пише он у једном писму. У другом вели: „Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим”. Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити па онда учити, по примеру Господа Исуса, У време гоњења светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за а други против овога великог стуба Православља, свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га, да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером ипреселио се у царство Христово око436. године.

2. Преподобни Николај Исповедник. Овај светитељ беше са острва Крита. Дође у Цариград да обиђе свога сродника Теодора, игумана манастира Студијског, па ту и оста, изамонаши се. Као монах Николај прође све подвиге ради спасења своје душе. У време гоњења цркве од стране Лава Јерменина Теодор и Николај бише љуто мучени, унижавани бијени говеђим жилама, најзад бачени у тамницу, где тамноваху три године. По смрти светог Теодора Николај поста игуманом Студијским. Још за живота чинио чудеса силом благодати Божје. Тако: исцели од болести Евдокију, жену цара Василија, и Јелену, жену патрикија Мануила. Теофилу Мелисену, угледном племићу, коме се не држаху деца, благослови новорођеку ћерку и прорече, да ће живети и многоплодна бити, што се и зби на радост родитељима. На сам дан смрти призва монахе и упита их, шта им недостаје? Жита — одговорише монаси. Тада рече самртник: „Онај који је исхранио Израиља у пустињи послаће и вама изобилно пшенице кроз три дана.“ И заиста трећега дана доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Преселио се у царство небеско у 75. години свога живота, 4. фебруара 868. године.

3. Свети новомученик Јосиф. Родом из Алепа. Примораван од Турака, да се потурчи, Јосиф не само одбије то, него почне изобличавати мухамеданске Лажи и хвалити веру Христову. Због тога би мучен и обезглављен 1686. године.

Дајте жртву Богу, жртву захвалности,
О ви, богаташи по Божјој милости!
Ко је богат чиме, тиме нек тргује,
Свако својим даром нек Царство купује.
Ко је богат навцем, нека новац даје,
Ко је богат житом, жито нек раздаје;
Ком се мудрост даде, нека учи друге
Коме снага руку, нек чини услуге.
Ко зна занат неки, нек га држи чесно,
Као Божји дужник нек се сматра свесно.
Ко певати знаде, нека Бога хвали,
Ко за Бога не зна, само тај је мали.
Ко је шта примио, оним нек се служи,
Милошћу спрам људи Богу да с’ одужи.
Сви нису једнаки, нит’ имају исто,
Ал’ сви могу Богу дати срце чисто.
О чистото срца, жртво досточудна,
За спасење ти си врлина пресудна,
И на жртвенику твој се тамјан диже,
И брже од свега пред Господа стиже.


Наложи на себе неку епитимију за грехе других људи. Ако си некога осудио, или казнио, наложи и на себе неку епитимију. Драговољно пострадај и ти мало за грехе грешника. То је Богу угодно. Ту тајну су знали светитељи, који су осуђивали себе због греха других људи. Ту тајну назиру чак и нехришћански народи. У Китају постоји овакав обичај: када джелат посече злочинца, на смрт осуђеног, тада прилази судији и саопштава, да је пресуду извршио. Судија му даје један сребрн новац за то што је убио злочинца, и наређује да му се удари 40 батина за то што је убио — човека. Светитељи хришћански дубоко су појимали тајну греха и неправде људске. Сваки грех људски имао је за њих онолико дугу историју колико је растојање од нас до Адама.


Да созерцавам Господа Исуса као радост, и то:

1. као радост која разведрава цео дух човеков;
2. као радост која оживљава и појачава у човеку све силе ка добру;
3. радост од Његовог имена, од Његових речи, од Његових дела, од Његовог даха.


о срећи Закхеја малога.

Данас дође спасеније кући овој (По Луки 19, 9)

Тако је рекао Онај, чија је реч живот и радост, и обновљење праведним. Као што се поцрнела гора облачи у зеленило и цвет од пролећног даха, тако се и сваки човек, ма колико сасушен и зацрњен грехом, освежава и подмлађује од близине Христове. Јер Христова је близина као близина неког животворног и мирисног балсама, што повраћа здравље, умножава живот, даје мирис души, и мислима, и речима, Једном речју: удаљеност Христова значи трулење и смрт, а близина Његова значи спасење и живот.

Данас дође спасеније кући овој, рече Господ ушавши у кућу Закхеја грешника. Христос беше спасење што дође, а Закхеј беше кућа, у коју Он дође. Сваки је од нас, браћо, кућа, у којој станује грех, док је Христос далеко, и којој долази спасење, када јој се Христос приближи. Да ли ће се пак Христос приближити кући мојој и твојој, то зависи од нас. Гле, Он није самовласно ушао ни у кућу грешног Закхеја, него као најжељенији гост. Мали Закхеј се пењао на дрво, само да би видео очима Господа Исуса. Он Га је, дакле, тражио, он Га је желео. И ми Га морамо тражити, да би Га нашли, и желели Га, да би нам се приближио, и пењати се високо духом својим, да би сусрели Његов поглед. Тада ће Он посетити кућу нашу као што је посетио кућу Закхејеву. А с њим ће доћи и спасење.

Приближи нам се, о Господе, приближи, и донеси и нама спасење Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič