The Prologue March 27 / April 9

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date March 27, and New Calendar date April 9.

As an orphan girl Matrona was a servant in the home of a Jew in Thessalonica. The wife of the Jew continuously mocked Matrona because of her faith in Christ and tried to persuade her to deny Christ and to attend the synagogue. But the meek Matrona went about her work conscientiously and did not say anything to her mistress. But in secret she prayed to Christ the God. On one occasion the Jewess discovered that Matrona was attending church unbeknown to her and, in anger, questioned her as to why she did not attend the synagogue rather than the church? To that, Matrona replied, "Because in the Christian churches, God lives and He withdraws from the Jewish synagogues." Furious, because of this type of bold reply, the Jewess beat Matrona, locked her up in a dark room, and, in addition to that, bound her hands. The next day as she was kneeling in prayer and glorifying God, her ropes had fallen off by the power of God. Afterwards, on two occasions, she was locked up again and, in the end, died of starvation. This evil Jewish woman then took the body of this holy maiden and hurled it to the ground from the heights of her home. Christians took the body of this martyr and buried it with honors. Alexander the bishop, learning of the many miraculous works of this holy martyr, erected a church over her grave. The evil Jewess received her just punishment when she slipped, fell to the pavement, and was smashed to death from the same spot at the top of the house from which she hurled down Matrona's body.


John was a woodsman until his twenty-fifth year and then, driven by an insatiable desire for constant prayer, withdrew into the wilderness where he lived until his death, during his ninetieth year. He was a corporeal being but lived as an incorporeal being. He discerned the heart of every person who came to him and was able to discern their name, their desires, and their thoughts. He prophesied to Emperor Theodosius the outcome of his battles. He prophesied for generals, monastics, and for all who found it necessary to know what was hidden for them in the darkness of future days. A prince once begged John to receive his wife who especially wanted to meet him. The saint did not allow empty inquisitiveness but appeared to the wife of the prince in a dream showing her what he was like. When the woman described her vision in the dream to her husband, he confirmed that, indeed, this was the likeness of the saint. To every visitor, he taught humility as the basis of the virtues, always citing examples from life of how pride has toppled many exalted characters into dust and led them into serious sins. He endured many assaults of evil spirits. On one occasion, Satan appeared to him with a myriad of demons under the guise of shining angels. They pressured him to worship Satan, lying to him, saying that it [Satan] is Christ. But John answered wisely, "I bow down and worship my King, Jesus Christ, everyday. If that were He, He would not demand me to do so now, especially since I already worship Him." Following these words, all the evil powers vanished as smoke. He died peacefully kneeling in prayer in his ninetieth year.


Paphnutius was a disciple of St. Anthony the Great. By his sanctity of life, Paphnutius converted many sinners to the path of repentance, as did St. Thais, who is commemorated on October 8. Paphnutius resembled an incorporeal angel more than a corporeal man. He died toward the end of the fourth century.



John the Discerner, teacher of humility,
With tears of joy, about humility he spoke:
O beloved children, right-believing children,
The humbler you are, to God more dear
Asceticism, without humility helps not at all,
His soul to the devil, the arrogant one offers.
Your soul, if you empty of self,
The Living God will then fulfill you.
Than God Himself, Who is more humble?
In secret, without clamor, the world He directs,
Therefore, the insane think that He does not even exist.
If the wind would not blow, nor shriek, nor howl,
About it, the insane would also say that it does not exists!
He who has humility, himself reprimands,
In every virtue, that one easily succeeds.
Than the poor in spirit, humility is nothing more,
That is the Savior's blessed teaching:
In yourself, do not have any hope,
In God place all of your hopes,
That is holy humility. Whoever violates it
The darkest destruction for his soul, that one prepares.
The thoughts of all the saints, in that, they are strict
Without much humility, no one is saved!
Joyous is the humble, because God rules with him.
O, beloved children, Being humble is akin to being saved!


"There is no cleanness in him who thinks evil," says St. Simeon the New Theologian; and he further adds, "How can there be a pure heart in him, who soils it with impure thoughts as a mirror is darkened by dust?" Do you see then, the inexcessible height of which the religion of Christ stands above all other faiths and worldly sophistries? He who only thinks about evil, even though he does not commit any evil, is at fault before God and before his own soul. For he offends God and loses his soul. To be a Christian, in the proper sense, means to invest enormous effort on cleansing evil thoughts from one's heart and mind. What kind of effort is that? There exists a complete study about this, which in our days became completely locked away even for us Christians, and the one enormous actual experience of holy men and women who justified that study. To cleanse oneself from these wicked and impure thoughts, the root of all evil, was the goal of all the great ascetics, hermits and silentaries.


To contemplate the Lord Jesus in death:

1. How He Who resurrected from the dead, hangs on the cross, a lifeless body;
2. How He died for our sake so that we would have more abundant life and more abundant truth about immortal life.


About Christian as kings and priests

"You made them a kingdom and priests for God" (Revelation 5:10).

The Lord Jesus wants to make all men similar to Himself. As the Son of God, He wants all men to become the adopted sons of God. As a King, He wants them to be co-kings with Him. As a Priest, to be co-priests with Him. As Almighty, to share in His strength. As Eternal, to share in His immortality. As Holy, to share in His holiness. As the Resurrected One, to all be the children of the resurrection. This, the Lord desired and that is why He descended to earth: to separate us from the animals and to elevate us above the life of the animals and to give us dignity over His visible creation, a dignity which Adam had in Paradise before the Fall. Because of this, His love for mankind and His salvatory plan for all people, the Lord was crucified on the cross by the Jewish elders. And even from us Christians today, He reaped the thorns of ingratitude and misunderstanding countless times. We show ourselves to be ungrateful and unreasonable whenever we undermine and trample His commandments. By his sins every sinner plaits a new wreath of thorns and places it on His Sacred Head. When did He ever offend us, that we did this to Him? When did He ever think evil about anyone of us, that we return Him evil? He lowered Himself into our fetid pit where we have become accustomed to live with snakes and scorpions and pulled us higher to the heights, to light and purity in the kingdom. He wants to make us kings and priests, and we drive away His saving hand and return to the pit with snakes and scorpions.

O brethren, enough and more than enough of this humiliation of Him and destruction of ourselves. Let us firmly grab the hand of our Savior and follow Him. He desires good for us. He does good for us. For our good, He suffered. He is our One and Only Friend Who does not change.

To You be glory and thanks always. Amen

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

1. Света мученица Матрона. Као сирота девојка би служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну. Жена тога Јеврејина непрестано се ругаше Матрони због њене вере у Христа, и нагоњаше је да одбаци Христа и да иде у синагогу. Но кротка Матрона савесно иђаше за својим послом и не одговараше госпођи својој ништа, а у потаји се мољаше Христу Богу. Једном дозна Јеврејка, да је Матрона кришом од ње ишла у цркву, па сва гневна упита је зашто није ишла у синагогу него у цркву? На што Матрона одговори: „За то што у хришћанској Цркви Бог живи, а од синагоге јеврејске Он одступи.” Бесна због тако мужественог одговора, Јеврејка је истуче и затвори у једну мрачну одају, где је поврх. тога још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. После је у два маха поново затвараше док је најзад глађу не умори. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узму тело мученице и чесно сахране, а Александар епископ, сазнавши за многа догођена чудеса од свете мученице, подиже цркву на гробу њеном. А злу Јеврејку ускоро постиже праведна казна са оног истог места на кући, са кога је бацила доле тело Матронино, она се омакне, падне на калдрму и разбије се на мртво.

2. Преподобни Јован Прозорљиви. Беше дрводеља до своје 25 године, а онда, гоњен неодољивом жељом за сталном молитвом, удаљи се у пустињу, где проживе до смрти своје, тојест до деведесете године. Телесан но као бестелесан. Прозираше у срце свакога човека, који му се приближи, и могаше погодити његово име и његову жељу и мисао. Прорицао је цару Теодосију исход његових битака; прорицао војводама, монасима, и свакоме ко је се нуждавао у томе да дозна шта се у тами будућих дана скрива за њега. Неки кнез мољаше га да прими његову жену, која нарочито пожели да га види. Не хте светитељ да удовољи празној радозналости, но на сну јави се жени кнежевој онакав какав је. И кад жена описа сновиђење, муж њен потврди да је заиста такав лик светитељев. Свакога посетиоца свога поучаваше смерности, као основној врлини увек наводећи примере из живота, како је гордељивост многе узвишене карактере оборила у прах и навела на тешке грехе. Издржао је велике нападе од злих духова. Једном јави му се сатана са мноштво демона у виду сјајних ангела. И ови га гоњаху, да се поклони сатани, лажући га да је то Христос. А он одговори мудро: „Цару моме Исусу Христу ја се клањам сваки дан; да је то Он, не би потребовао од мене нарочито да му се сада поклоним". После тих речи сва зла сила ишчезе као дим. Скончао мирно, клечећи на молитви, у 90. својој години.

3. Преподоби Пафнутије. Ученик светог Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као светом Таису, 8. октобра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Упокојио се крајем ИВ столећа.

Прозорљиви Јован, учитељ смерности,
О смерности рече, са плачем радости:
— О љубезна чада, децо правоверна,
Богу сте милија што сте више смерна
Без смерности подвиг ништа не помаже,
Охол душу своју ђаволу предлаже.
Ако душу своју испразниш од себе
Тад ће Господ живи испунити Тебе.
Шта смерније има од самога Бога?
Он нигде првенства не истиче Свога.
Потајно, без вике, Он свет сав успрема,
Зато луди мисле да Га чак и нема.
Ваздух да не дува, не цичи, не вије,
Луди би и за њ'га рекли да га није!
Ко смерност имаде, себе укорева,
У свакој врлини тај лако успева.
Смерност ништа није до нишчета духа,
Спасова је она блажена поука:
Немати у себе никаква уздања,
У Бога положити сва своја надања,
То је света смерност. Ко год њу наруши
Тај најцрњу пропаст спрема својој души.
Свих светаца мисли у томе су строге:
Нико се не спасе без смерности многе!
Смеран је радостан, јер Бог њиме влада.


„Ко помишља о злу, у том нема чистоте” вели свети Симеон Нови Богослов, па додаје још: „Јер како може бити чисто срце у онога ко се прља нечистим помислима као што се огледало потамњује прашином?” Видиш ли, на како недостижној висини стоји религија Христова над свима осталим верама и светским мудровањима? Ко о злу само и помишља, макар и не делао никакво зло, крив је пред Богом и пред својом душом. Јер Бога вређа, а душу своју губи. Бити хришћанин у правом смислу значи уложити дивовски напор на очишћењу срца свога, и ума свога, од злих помисли. Какав је то напор, о томе постоји читава наука, која је у наше дане постала готово сасвим закључана чак и за хришћане, и једно огромно стварно искуство светих људи и жена , које ту науку оправдава. Очистити себе од злих и нечистих помисли, овога корена свију зала, био је циљ свих великих подвижника, пешчерника и безмолвника.


Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:

1. како Он, који је васкрсавао мртве, виси на крсту мртав телом;

2. како је Он умро ради нас, да ми имамо више живота, и више истине о бесмртном животу.


о хришћанима као о царевима и свештеницима

И учинио си нас Богу нашему цареве и свештенике (Откривење Јованово 5, 10).

Господ Исус хоће да све људе учини сличним Себи. Као Син Божји Он хоће да сви људи буду Богу усиновљени. Као Цар Он хоће и њих да Му буду сацареви. Као свештеник — да Му буду сасвештеници. Као Свемоћан — да участвују у моћи Његовој. Као Бесмртан — да участвују у бесмрћу. Његовом. Као Свети — да участвују у светости Његовој. Као Васкрсли — да сви буду деца васрксења. То је Господ хтео, и зато је и сишао на земљу, да нас издвоји од животиња, да нас уздигне над житовом животињским, и да нам да достојанство над свом видљивом твари, какво је достојанство Адам имао у Рају пре греха.

Због овог Свог човекољубивог и за људе спасоносног плана Господ је био од јеврејских старешина на крст распет, а и од нас хришћана Он је до данас пожњео небројено пута трње неблагодарности и неразумевања. Ми се показујемо неблагодарни и неразумни кадгод подништавамо и газимо заповести Његове. Својим гресима сваки грешник плете нови трнов венац и ставља на свету главу Његову. Кад нас је то Он увредио, да тако чинимо? Кад је Он ма и једном од нас помислио зла, да Му злом враћамо? Он се спустио у нашу смрадну јаму, где смо ми привикли на живот са змијама и акрепима, и повукао нас навише, на висину, на светлост и чистоту, у царство. Он хоће да нас учини царевима и свештеницима, а ми отурамо спасавајућу руку Његову и враћамо се у јаму ка змијама и акрепима.

О браћо, доста и предоста овога понижавања Њега и потирања себе! Ухватимо се крепко за руку свога Спаситеља и хајдмо за Њим. Он нам добро жели. Он нам добро чини. Он је за наше добро пострадао. Он је једини, једини наш пријатељ који се не мења.

Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič