The Prologue February 12 / February 25

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date February 12, and New Calendar date February 25.


Meletius, this great and holy man, was an exceptional interpreter and protector of Orthodoxy. His entire life was dedicated in a struggle against the Arian heresy which did not recognize the Son of God as god and blasphemed the Holy Trinity. On three occasions, Meletius was banished and exiled from his archepiscopal throne to Armenia. The struggle between the Orthodox and the heretics was waged so bitterly that on one occasion, when St. Meletius was preaching to the people in Church concerning the Holy Trinity in unity, his personal deacon, a heretic, raced toward him and covered his mouth with his hand. Not being able to speak with his mouth covered, Meletius spoke in signs. Namely, he raised his clenched hand in the air, opening at first his three fingers and showed them to the people. After that, he closed his hand and raised up one finger. He participated in the Second Ecumenical Council [Constantinople 381 A.D.], where Emperor Theodosius showed him special honor. At this Council, God revealed a miracle through His hierarch. Namely, when Meletius was propounding the dogma of the Holy Trinity to Arius, at first he only raised three fingers, separately one by one, and after that folded them into one. At that moment, before all those present, a light shown like lightening from his hand. At this Council Meletius confirmed Gregory the Theologian on the patriarchal throne in Constantinople. Earlier, however, Meletius had ordained Basil the Great to the deaconate and baptized John Chrysostom. After the close of the Council, St. Meletius completed his earthly life in Constantinople. His relics were translated to Antioch.


Alexis was a great hierarch of the Russian Church at the time of the burdensome bondage of the Russian people under the Tartars. Once as a child, he was hunting birds and, asleep in a dream, he heard a voice: "Alexis, why do you labor in vain? I will make you a fisherman of men." At age twenty he was tonsured a monk and in time became the Metropolitan of Moscow. Twice he went among the "golden horde" of the Tartars: the first time to mitigate the wrath of Khan Verdevir against the Russian people and the second time, at the invitation of the Khan Amurat, to heal his wife of blindness. She was blind for three years but her sight was restored when Alexis prayed over her and anointed her with holy water. Following a very laborious and fruitful life, Alexis died in the year 1378 A.D. in his eighty-fifth year and took up habitation in the courts of the Lord.


Maria was a young woman with indomitable courage. After the death of her mother, her father desired the monastic tonsure. Maria did not wish to be separated from her father and they both agreed to journey to a monastery for monks: Maria with cropped hair and in masculine attire, appeared as a young man. Her father died and Maria was tonsured a monk and received the name Marius. In the proximity of the monastery, there was an inn and the daughter of the innkeeper was attracted to Marius, the alleged monk. After unsuccessfully pursing Marius, the innkeeper's daughter accused Marius of illicit sexual relations with her, for she had become pregnant with someone else and had given birth to a son. Maria did not defend herself and was banished from the monastery with ridicule. With someone else's child in her arms, Maria lived for three years in a grove belonging to the monastery enduring hunger, frost and every difficulty and deprivation. Meanwhile, the innkeeper's daughter went insane and soon after that Maria also died. Only after her death was it discovered that the "monk Marius" was a woman. The deranged daughter of the innkeeper, as soon as she touched the body of St. Maria, was healed and after that acknowledged her terrible sin. St. Maria died and took up habitation in eternal joy in the year 508 A.D.


At first, Anthony was a great ascetic of exceptional charity and later was patriarch during the reign of Emperor Leo the Wise (889 A.D. 912 A.D.). He tonsured his father a monk and founded a monastery over the relics of St. Callia.


Callia was generous toward the poor out of pure Christian charity both as a maiden and later as a married woman. Callia's husband was a wealthy but miserly man. Once, when he returned from his business trip, he saw that his wife had distributed his wealth to the poor and then killed her. But God glorified this charitable soul in this manner: many who were ill were healed by her relics. Convinced of this, the Patriarch Saint Anthony, built a monastery over her relics.




Oneness and Threeness, One and Three,
Christ God He is and He is man; one and both,
The greatest and most wonderful, these two mysteries are,
The key of life and being; in them is concealed
Holy Threeness and Oneness, the eternal flame,
Flame eternal; Three torches but one flame.
Oneness and Threeness, one and three
Christ God He is and He is man; one and both.


St. John Chrysostom cites the following example from the life of St. Meletius, which demonstrates the immense nobility of this great hierarch. "It would be unjust to omit that which occurred during the banishment of Meletius from Antioch. When the governor sat in the coach, and with the saint seated beside him, he began to drive with great speed through the square. From all sides, the citizens hurled stones as hail at the head of the governor, for they could not be parted from their hierarch easily and were prepared to part with life rather than part with this saint. But what did this blessed man do? Seeing the stones flying, he covered the head of the governor with his cloak. Thus, he shamed his adversaries by his enormous meekness and, by this, he taught a lesson to his followers as to what kind of forgiveness we should show toward those who offend us; that it is not enough to refrain from doing them any evil but rather, with all our power, to remove any danger that threatens them." Concerning the external appearance of Meletius, Chrysostom further says: "In truth, the greatest satisfaction was to see his holy face. Not only when he taught or preached but also when men simply looked at him, he was in such a position to instill into the soul of the spectators every virtue.


To contemplate the Lord Jesus as an Ascetic:

1. How He fasted not to subdue His All-pure Body, but in order to give us an example;
2. How He fasted for my sake;
3. How I need to fast for the sake of my salvation and for the sake of His love.


About the wondrous visit of the Son of God

"I came from the Father and have come into the world. Now I am leaving the world and giving back to the Father" (St. John 16:28).

Brethren, these words are of crucial importance for us. For of all things in this world, it is most important to know: Is there a God and is there life after death? These words are more precious than all the pearls in the world, more precious than the sun and more precious than the stars, for these words were spoken by Him Who is the most reliable and the most truthful witness. In truth, these words are the source of the greatest joy for us immersed in despair and, after despair, death. These words witness that there is a God and that there is life after death. "I came from the Father" before all else, this means that God exists from Whom the Lord Jesus came: "And I am going back to the Father" and this means that God the Father exists to Whom the Son of God returns. At the same time, both of these quotations mean that eternal life exists and that death does not mean our annihilation. The Lord spoke these words just before His death.

O sweet and wonderful tidings! That which the heart of all men and nations throughout all ages dimly envisioned, the Lord witnessed as face as truth.

And further, these words confirm the unity of the Father and the Son as well as the divinity of our Lord and Savior. My brethren, God visited us, the Most-High God Himself; Holy, Mighty and Immortal God. That is the culmination of our comfort and our joy.

O Lord Jesus, Son of God, the true witness of all that is good for which our hearts yearn day and night, sanctify us, strengthen us and make us immortal.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

12. ФЕБРУАР (стари) 25.ФЕБРУАР (нови календар)

1. Свети Мелетије, архиепископ антиохијски. Овај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник Православља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено, да једанпут када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству, његов сопствени ђакон, јеретик, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. На име, он диже своју руку у вис, отвори најпре три прста, и показа народу, по том склопи руку и уздиже један прст. Участвовао на ИИ Васељенском Сабору, где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога Свога архијереја. На име, када је Мелетије показивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Мошти његове пренете у Антиохију.

2. Свети Алексије, митрополит московски. Велики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под татарима. Једном у детињству ловио птице, па заспи, и у сну чује глас: „Алексије, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи“. У својој 20. години замонашио се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у „златну хорду” татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа, а други пут по позиву хана Амурата да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа, но оздрави и прогледа, када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у 85. години својој, и преселио у дворе Господње.

3. Преподобна Марија. Девојка мушке одважности. По смрти њене мајке, отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу, као младић. Умре отац, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је "монах Марин" био женско. Луда кћи крчмарева пак, чим се дотаче моштију свете Марије, оздрави, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. год.

4. Свети Антоније, патријарх цариградски. Најпре велики подвижник необичнога милосрђа а по том патријарх у време цара Лава Мудрог (889–912. године) Замонашио и свог оца. Постројио манастир над моштима свете Калије.

5. Света Калија. Издашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута он виде, да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин, што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима.

Јединица и Тројица, Једно и Троје,
Христос — Бог је и Човек је, Једно и Двоје.
Те две тајне највеће су и најдивније,
У њима се кључ живота и бића крије.
Свето Тројство у јединству, пламен вечити,
Три буктиње — пламен један, пламен вечити.
Јединица и Тројица, — Једно и Троје,
Христос — Бог је и Човек је, — Једно и Двоје.


Свети Јован Златоуст наводи из живота светог Мелетија следећи пример који показује високу племенитост овога великог јерарха. „Било би неправедно пропустити оно што се догодило при самом изгнанству (Мелетијевом из Антиохије). Када је градоначалник сео у кола и посадио светитеља поред себе, па почео журно да вози преко пијаце, оспу грађани камењем као град са свих страна на његову главу, јер они нису могли лако да се разлуче од свог архијереја, и били су готови пре да се разлуче са животом него са овим светитељем. Но шта учини овај блажени муж? Видевши камење како лети, он покри главу начелникову својом одећом. Тако застиде он непријатеље својом превеликом кротошћу, а следбеницима својим тиме даде поуку, какву незлобност треба показивати према онима који нас вређају; како не само не треба им чинити никаква зла него свом силом отклањати од њих опасност која им грози.” О самом спољањем изгледу Мелетијевом вели даље Златоуст: „У истини највећа је наслада била видети његово свето лице. Не само кад је учио, или говорио, него кад су људи просто гледали у њега, он је био у стању да унесе у душу гледалаца сваку добродетељ.”


Да созерцавам Господа Исуса као испосника, и то:

1. како је Он постио не да би укротио тело Своје пречисто, него да би дао пример нама;
2. како је Он постио мене ради;
3. како ја треба да постим ради мога спасења и ради љубави Његове.


о чудесној посети Сина Божјег

Изиђох од оца, и дођох на свијет, и опет остављам свијет, и идем к оцу (По Јовану16, 28)

Ове речи су, браћо, од судбоносне важности по нас. Јер од свега на овоме свету најважније је знати: има ли Бога и има ли живота после смрти? Ове речи су драгоценије од свега бисера у свету, и од сунца и од звезда, јер те речи изговорио је Онај који је најпоузданији и најистинитији сведок. Ваистину, речи су ове извор највеће радости за нас, погњурене у очајање, и у смрт после очајања. Оне сведоче да има Бога и живота после смрти. Изиђох од Оца — то пре свега значи, да постоји Бог, од кога Господ Исус изиђе. И идем к оцу — и то значи, да постоји Бог Отац, коме се Син Божји враћа. Обе ове речи значе у исто време, да постоји живот вечни, и да смрт не значи наше уништење. Јер ове речи Господ је изговорио пред саму смрт Своју.

О слатке и дивне благовести! Оно што је срце свих људи и племена кроз све векове тамно наслућивало, Господ је посведочио као факт, као истину.

Још ове речи потврђују јединство Оца и Сина, и божанство Господа и Спаса нашега. Бог нас је посетио, браћо моја, сам Свевишњи Бог — свети, крепки и бесмртни Бог. То је врхунац утехе наше и радости наше.

О Господе Исусе, Сине Божји, сведоче истинити свега добра за ким срца наша даноноћно жуде, освети нас, окрепи нас и обесмрти нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič