The Prologue March 29 / April 11

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date March 29, and New Calendar date April 11.


We are told about Mark's suffering by St. Gregory the Theologian and by Blessed Theodorit. According to this report, Mark, during the reign of Emperor Constantine, destroyed a pagan temple and converted many to the Faith of Christ. When Julian ascended the throne and, shortly thereafter, apostatized from the Faith of Christ, a citizen of Arethusa then also denied Christ and reverted to paganism. Then they rose up against Mark because he destroyed their temple, seeking that he either rebuild the temple or pay a large sum of money. Since the aged Mark refused to do either of the two, he was flogged, mocked and dragged through the streets. After that they severed his ears with a thin but strong thread. They then stripped him, rubbed him with honey, and left him tied to a tree in the heat of summer so that he would be bitten by wasps, mosquitoes, and hornets. The martyr of Christ endured all without moaning. Mark was very old, but in his countenance he shone like an angel. The pagans reduced the price for their temple even more and finally sought from Mark an insignificant sum, which he could have easily given, but he refused to give even one coin for this purpose. His patience made an enormous impression on the citizens, and they began to admire him for it and to feel sorry for him. They then lowered the cost of the temple to practically nothing, in order to allow him to live. Finally, they permitted him to go free, and one by one they all received instruction from him and returned to the Faith of Christ. At the same time, in the city of Heliopolis at the foot of Mt. Lebanon Cyril a deacon, suffered for a similar act. During the time when Christianity enjoyed freedom, Cyril destroyed some idols and under Julian the Apostate, was brutally tortured. So embittered were the pagans against him that when they killed him, they tore and ripped open his entrails with their teeth. The same day on which St. Cyril suffered, many others also suffered. The spiteful pagans carved up their bodies into pieces, mixed them with barley and feed it to the swine. Punishment reached them swiftly: all of their teeth fell out and an unbearable stench emitted from their mouths.


John was the son of Juliana, a Christian woman in Armenia. As a young boy, he left his mother and withdrew into the wilderness, completely enflamed with love toward Christ the Lord. In the wilderness, he first surrendered himself to the guidance of a spiritual director, Pharmutius, who had been found so worthy before God that an angel of God brought him bread daily. Afterwards, the young John distanced himself and withdrew into solitude. He lowered himself into a dry well where he spent ten years in fasting, prayer and vigils. St. Pharmutius brought bread from the angel and gave it to him. So that John would not become proud, the angel of God did not want to give bread to the young John personally, but rather through his spiritual father Pharmutius. After ten years of difficult mortification in the well, St. John presented himself to the Lord. His relics revealed itself to be wonder-working. He lived and was glorified by God and men in the fourth century.



The Hero Lord, all heroes gathers He,
All who can maintain the Faith,
Faithful to God, and to death remain;
And who can, sufferings to endure
Offering thanksgiving to God
And of their sufferings being proud;
And, who others can forgive,
And insults to receive as praise;
And still, who others can instruct
From the sinful path to righteousness return
With a sorrowful, compassionate soul,
And who can be merciful,
In the joy of others, to rejoice,
And with a weeping heart to cry;
And who can, himself restrain
From evil deeds, words and thoughts,
From over-indulging in drink and food
Who, his body, does not please
But considers it a temporary dustbin
On the battlefield, from which he struggles
His God-given soul to preserve,
To preserve the Christian Faith,
So that into the city of Paradise to enter,
Where the Kingdom of the Lord of Heroes is,
Where, with heroes, the Hero reigns,
With heroes, not of this world.


Spiritists of our day accept every manifestation from the spiritual world as though sent by God, and immediately they boast that God has been "revealed" to them. I knew an eighty year old monk whom everyone respected as a great spiritual director. To my question: "Have you ever in your life seen anything from the spiritual world?", the monk answered me, "No, never, praise be to God's Mercy." Seeing that I was astonished at this, he said, "I have constantly prayed to God that nothing appear to me, so that, by chance, I would not succumb to pride and receive a fallen devil as an angel. Thus far, God has heard my prayers." This recorded example shows how humble and cautious the elders were. The devil, clothed in the light of an angel, appeared to a certain monk and said to him: "I am the Archangel Gabriel and I am sent to you." To that, the brother responded, "Think! Were you not sent to someone else, for I am not worthy to see an angel?" The devil instantly became invisible and vanished.


To contemplate the Lord Jesus in death:

1. How darkness encompasses everyone;
2. How fear enters into everyone present beneath the cross;
3. How the frightened captain of the guard cried out: "Truly, this was the Son of God!" (St. Matthew 27:54).
4. How the prophecy of our Lord's death was fulfilled.


About the miraculous opening of the graves

"Tombs were opened, and the bodies of many saints who had fallen asleep were raised" (St. Matthew 27:52).

O, what a great sign! The dead bodies of holy men and women recognized Him, Who, on the cross, died in pain; but the dead souls of the elders of the Jews did not recognize Him. The whole of creation trembled, but only the criminal souls of Anna, Caiphas and Herod did not tremble. Dead saints showed themselves more sensitive than living sinners. How could the dead saints remain indifferent toward their Creator on the cross when not even the dead stones could not remain indifferent? How is it that during this event from which the earth quaked and the sun darkened, the bodies of those righteous could sleep in the graves, those who fulfilled His Dispensation of Old, those who hoped in Him for life, those who prophesied about Him and, with hope in Him, closed their eyes?

O, what a great sign! O, what a great comfort it is for us who hope in the resurrection! For according to our weakness and little faith, we could say, "Truly, Christ is Risen." But will we also be resurrected? Christ resurrected by His Own power but, how shall we resurrect? Who knows if God will resurrect us by His own Power. Here is consolation, here is proof: "Tombs were opened, and the bodies of many saints who had fallen asleep were raised." This means that death was unable to annihilate even ordinary man. This means that those who are much lower than Christ are not dead as stones, rather are alive as angels. This means that one day even our bodies will arise from the tombs, that we will live also. All that our Lord said is substantiated and overflowing with countless testimonies. Knowing the weakness of our faith, He proved the prophecy of His resurrection not also by His particular resurrection, but also by His raising many bodies from the tombs at the time of His own death.

O brethren, not one of us will have the least excuse for not believing in life after death.

O Lord, All-Merciful, strengthen the faithful in the Faith and return the unfaithful to the Faith.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

1. Свети Марко Исповедник, епископ аретусијскиу Сирији. О његовом страдању извештавају св. Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки, и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки Аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новаца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. За тим му одрезаше уши танким и јаким концима, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој врућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спушташе цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић на ту циљ. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро до ништа, само да би он остао у животу. Најзад га пустише у слободу, и један по један опет сви примише поуку од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време и ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил нострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо: свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.

2. Преподобни Јован пустињак. Син беше неке жене хришћанке, Јулијане, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу: Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаде руководству духовника Фармутија, који се беше толико удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана доношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар, где проведе пуних 10 година у посту, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану, да се овај не би тиме погордио, него преко његовог духовног оца Фармутија. После 10 година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у ИВ столећу.

Јунак Господ све збира јунаке,
Све кој' може веру одржати,
Веран Богу до смрти остати;
И кој' може муку претрпети
Благодарност Богу узносећи
Мукама се својим поносећи;
И кој' може другом опростити,
И увреду примит ка' похвалу;
Још кој' може другог научити
С грешног лута правди повратити
Са жалосном душом жалостиван,
И кој' може бити милостиван,
Радости се туђој радовати,
А са плачним срцем заплакати;
И кој' може уздржати себе
Од злог дела, речи и помисли,
Од излиштва у пићу и јелу —
Који своме неугађа телу,
Но сматра га временим колима.
Из којих се бори на мегдану
Да очува душу богодану,
Да очува веру Христијанску,
Те да уђе у градину Рајску,
Где је царство Господа Јунака,
Где царује Јунак с јунацима,
С јунацима не од овог света.


Спиритисти наших дана примају сваку појаву духовног света као Богом послану и одмах се хвале, шта им се ,,открило.” Ја сам познавао осамдесетогодишњег монаха, кога су сви поштовали као великог духовника. На моје питање, да ли је у животу видео неко биће из духовног света, одговори ми не, никада, слава милости Божјој! Видећи да се ја томе ишчуђавам он рече: ја сам се стално молио Богу, да ми се ништа не јави, да не би случајно пао у прелест и примио прерушена ђавола као ангела. И Бог је досад услишио моју молитву. — Колико су стари били скромни и опрезни у том погледу показује овај записани пример: некоме брату јавио се ђаво обучен у светлост ангелску, па ће му рећи: „Ја сам архангел Гаврил, и послат сам к теби.” — На то брат одговори: „Промисли, да ниси некоме другом послат, јер ја нисам достојан да видим ангела.” — И ђаво тренутно постаде невидљив и ишчезе.


Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:

1. како тама обузе све;
2. како страх уђе у све присутне под крстом;
3. како капетан страже устрашен узвикну: заиста овај бијаше Син Божји!
4. како се испуни пророчанство Господа о Његовој смрти!


о чудесном отварању гробова

И гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли (По Матеју 27, 52).

О да великог знамења! И мртва тела светих људи и жена познаше Онога који на крсту издахну у мукама, а мртве душе старешина јеврејских не познаше Га. Сва се твар усколеба, само се не усколеба злочиначка душа Ане и Кајафе и Ирода. Мртви светитељи показаше се осетљивији од живих грешника. Но како би и мртви светитељи остали равнодушни према Створитељу своме на крсту, кад ни мртво камење не може остати равнодушно? Како би при таквом догађају, од кога се земља затресе и сунце помрча, могла лежати у гробовима тела оних праведника, који Његов закон стари испунише, који му се надаше за живота, који Га прорицаше, и који с надом у Њега очи своје заклопише?

О да великог знамења! О да велике утехе за нас, који се надамо васкрсењу! Јер по нашој немоћи и маловерности ми би могли рећи: ваистину Христос је васкрсао, но да ли ћемо ми васкрснути? Христос је васкрсао по сили Својој, но како ћемо ми васкрснути? И ко зна, да ли ће Бог и нас својом силом васкрснути? Ево утехе у ево доказа: и гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли! Значи: и обичне људе смрт није могла уништити. Значи, да и они који су много мањи од Христа нису мртви као камење него су живи као ангели. Значи: кад–тад и наша ће тела устати из гробова и ми ћемо живети. Све што је Господ рекао поткрепљено је и претрпато без бројним доказима. Знајући немоћ наше вере, Он је доказао Своје пророчанство о васкрсењу не само Својим сопственим васкрсењем него и устајањем из гробова многих тела, у време смрти Своје.

О браћо, нико од нас не ће имати ни најмањег изговора за неверовање у живот после смрти.

О Господе премилостиви, утврди верне у вери, и обрати неверне у веру. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič