The Prologue April 9 / April 22

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 9, and New Calendar date April 22.


Eupsychius was of noble birth and was well instructed in pious beliefs. During the reign of Julian the Apostate and when St. Basil the Great governed the Church of God in Caesarea, Eupsychius entered into marriage with a prominent maiden. However, it was not given to him to live even one day in marriage. For at the time of his wedding, it so happened that there was a pagan feast with sacrificial offerings to the idol Fortune. Eupsychius, with his companions, entered the temple and smashed all the idols and even demolished the temple itself. Hearing of this, Julian became greatly enraged and ordered the culprits beheaded; that many Christians be inducted into the army; that an enormous tribute be imposed upon all Christians; that, at the expense of the Christians, the temple of Fortune be rebuilt again and, that the city be deprived of its honorary name `Caesarea' given it by Caesar Claudius and to be called by its former name, Maza. At first, Eupsychius was tied to a tree, brutally tortured and later was beheaded in the year 362 A.D. Shortly after that, the wicked Emperor Julian visited this city (Maza) on his way to Persia against whom he was waging war. St. Basil the Great went out to meet him and carried three loaves of barley bread as a sign of respect and hospitality. The emperor ordered that a handful of hay be given to the saint as a reciprocal gift. St. Basil said to the emperor: "You make jest of us O Emperor. We offer you bread by which we feed ourselves and you, in turn, give us food for livestock which you, by your authority cannot change into food for men." To that the emperor replied: "Know that I will feed you this hay when I return from Persia." However, the wicked apostate did not return from Persia, for he died a deserving and unnatural death.


During the reign of the Persian Emperor Sapor, Vadim, the abbot of a certain monastery and a man famous for his generosity was cast into prison with seven of his disciples. With them in prison was a certain Prince Nirsan who was also a Christian. Everyday they were taken out and beaten. Prince Nirsan became terrified and promised to deny the Faith and worship the sun. This was gratifying to Sapor and he promised to give Nirsan, among other things, the entire estate of Vadim's monastery if he would behead Vadim by his own hand. Nirsan agrees to this. With a quivering hand and frightened by the majestic countenance of St. Vadim, he struck this holy man with the sword many times on the neck until he finally beheaded him. Shortly after that, Nirsan succumbed to despair and stabbed himself with the sword and received at his own hand, the due punishment for the murder of the righteous one. St. Vadim suffered in the year 376 A.D.



The courageous Vadim, looks death in the eyes
And feels sorry for Nirsan because misery befell him.
Nirsan, with a bare sword before Vadim stands,
Of God he is not afraid, but is afraid of the saint.
Brandishing the sword and, brandishing, lowers it!
Before the knight of God; in truth, a sheer coward!
Nirsan, Nirsan! Vadim, to him, speaks:
On the road to eternity, Vadim to you, speaks:
You denied Christ; falsehood, you embraced,
By yourself alone, your soul you lost [destroyed].
Death, I eagerly await every godly-hour,
That the gate of the eternal kingdom, He opens to me.
But, from your hand, I was sorry to die,
And, never more, to see you O prince.
Any traitor of Christ, eternal darkness will cover
And, twice as black - one who slays Christians.
That, the saint uttered and with silence became silent,
And Nirsan slew him with a quivering hand.
Such a lion died from a frightened rabbit!
But, who did Nirsan slay? Himself or the saint?
Eternal justice speaks: the thief judges himself,
And to the saint of God, no harm came to him.


It is said about Pericles that he was a man of almost perfect human beauty but that his head was oblong and resembled a squash, so that he incurred being ridiculed when he appeared bareheaded in public. In order to conceal the defect of this great man of his people, Greek sculptors always portrayed him with a helmet on his head. When some, among the pagans, knew how to conceal the defects of their friends, how much more, therefore, are we as Christians obligated to do the same? "Love one another with mutual affection; anticipate one another in showing honor" (Romans 12:10), commands the apostle to those who cling to Christ. How can we say that we adhere to the meek and All-pure Christ, if we daily poison the air with tales about the sins and shortcomings of others? To conceal your own virtue and the shortcomings of others, this is the preeminent spiritual wisdom.


To contemplate the resurrected Lord Jesus:

1. How He appears to Mary Magdalene in the Garden and at first glance, Mary does not recognize Him;
2. How He tenderheartedly addresses Mary and Mary recognizes Him, rejoices in Him and she imparts her joy to the disciples.


About the need for death in order to bring forth much fruit

"Amen, Amen I say to you, unless a grain of wheat falls to the ground and dies, it remains just a grain of wheat; but if it dies, it produces much fruit " (St. John 12:24).

Why does the sower throw wheat into the ground? Does he do this so that the wheat will die and rot? No, he does this so that it would live and bear fruit. In sowing the seed, the sower does not think about the death and decay of the seed, but rather about its life and its yield. Indeed, with joy does the sower sow his seed, not thinking about the death of the seed, but rather about life and fruit-bearing yield.

The Sower is Christ the Lord and men are His wheat. He was pleased to call us wheat. There are many other types of seed on earth but nothing is more priceless than wheat. Why did the Lord sow us throughout the world? So that we should die and decay? No, rather that we should live and bring forth fruit. He alludes to our death along the way. He alludes to death only as a condition for life and multiple yield. The goal of sowing is not death but life. The seed must first die and decay. He only mentions this because He knows that we are fully aware of this. He reminds us of this along the way, whereas His Gospel is primarily a narrative of life, about life and about bringing forth good fruit. He speaks to us a great deal about the latter because He knows that we are not aware of this and that we are suffocating from ignorance and doubt. Not only does He speak to us abundantly about life but He also shows us life. By His resurrection, He demonstrates to us life and the multitude of fruit which is brighter than the sun. The entire history of His Church is a clear map of life.

O Lord of Life, Invincible, save us from a sinful death. Redeem us from a spiritual death.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

9. АПРИЛ (стари) или 22. АПРИЛ (нови календар)

1. Свети мученик Евпсихије. Беше благородног порекла и питан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом свети Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихиј са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавлије) и прозове пређашним именом Маза. Свети Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362. године. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Свети Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „Ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску.” — На то цар одговори: „Знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!” — Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

2. Преподобни мученик Вадим. У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика светог Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. године.

Мужествени Вадим смрт у очи гледа
И Нирсана жали што га снађе беда ...
Нирсан с голим мачем пред Вадимом стоји,
Не боји се Бога, ал' се свеца боји.
Замахује мачем, замахује, спушта!
Пред витезом Божјим — малодушност сушта!
— Нирсане, Нирсане! Вадим њему збори,
На путу за вечност Вадим ти говори:
Пореко си Христа, лаж си пригрлио,
Самом себи душу сам си погубио.
Ја смрт жељно чекам сваког Божјег сата,
Да од вечног царства отвори ми врата.
Но од твоје руке ја жалих умрети,
И никад те више, кнеже, не видети.
Издајника Христа вечна криће тама,
А два пута црња — убицу хришћана. —
То изрече светац, па умуче муком,
И Нирсан га закла уздрхталом руком.
Тако лав погибе од плашљива зеца!
Но ког' уби Нирсан? Себе или свеца?
Вечна правда збори: лупеж себи суди
А Божијем свецу ништа не нахуди.


Прича се за Перикла, да је био човек без мало савршене људске лепоте, но да му је глава била сувише дугуљаста и личила на дулек, тако да је изазивао подсмех кад год би се појављивао гологлав. Да би сакрили овај његов недостатак овога великог мужа свога народа, грчки вајари су га увек радили са калпаком на глави. Кад су неки из незнабожаца знали да скривају недостатке свога ближњега, колико више смо, дакле, ми хришћани дужни то чинити? Чашћу један другога већег чините (Римљанима 12, 10), наређује апостол онима који се држе Христа. Како ћемо рећи, да се држимо Христа кроткога и пречистога, ако сваки дан трујемо ваздух причама о туђим гресима и недостатцима? Скривати своју врлину и туђи недостатак — у овоме је главна мудрост духовна.


Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:

1. како се Он јавља Марији Магдалени у врту, и Марија Га у први мах не познаје;
2. како Он кротко ословљава Марију, и Марија Га познаје и радује Му се, и радост своју саопштава ученицима.


о потреби смрти ради рода многог

Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остаје; ако ли умре много рода роди (По Јовану 12, 24)

Зашто сејач баца пшеницу у земљу? Да ли за то да би пшеница умрла и иструлела? Не, него зато да би живела и род родила. Сејући семе сејач и не мисли о смрти и трулењу семена него о животу и роду његовом. Ваистину, с радошћу сеје сејач семе своје, не мислећи о смрти семена него о животу и роду.

Сејач је Христос Господ, а људи су пшеница Његова. Он је благоизволео назвати нас пшеницом. Много је и другог семена на земљи, но ништа није драгоценије од пшенице. Зашто нас посеја Господ по земљи? Да ли зато да би умрли иструлели? Не, него зато да би живели и род родили. Он узгредно помиње нашу смрт, помиње је само као услов живота и многог рода. Циљ сејања није смрт него живот. Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то само помиње, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо. Само нас узгредно подсећа на то, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу, о животу и роду. О томе нам Он много говори, јер зна да ми то не знамо, и да се гушимо од незнања и сумње. И не само да нам говори много о животу него нам и показује живот. Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота.

О Господару живота несавладљивог, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič