The Prologue April 22 / May 5

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 22, and New Calendar date May 5.


Theodore was born in the village of Sykeon in Galatia for which he was surnamed, the Sykeote. As a child of ten years, he surrendered himself to strict fasting and in all-night vigils after the model of Stephen, an elder who lived in his house. His mother Maria was a wealthy widow and intended to dedicate her son to the military profession. St. George appeared to her in a dream and informed her that Theodore was destined for the service of the King of Heaven and not a king of the earth. St. George appeared to Theodore many times either to instruct him or to save him from certain dangers in which the evil demons placed him. He had several visions of the All-Holy Mother of God. Theodore's life of mortification, by his ascetical severity, surpassed the living ascetics of his time. He mortified his body through hunger, thirst, iron chains and by standing at prayer all night. He did all of this in order to bind his soul with love for God and to make his soul the complete master over his body. In response to Theodore's love, the merciful Lord responded with love. God bestowed upon him great power over evil spirits and over all diseases and afflictions of mankind. He was famous throughout as a wonder-working healer. Because of his purity and devotion, he was consecrated bishop of Anastasiopolis against his will. He remained for eleven years at his episcopal duty and then implored God to free him from this service in order to, again, dedicate himself to his beloved asceticism. After that, he returned to his monastery where, in his old age, he rendered his soul to his Lord, for Whom he willingly suffered much. He died at the beginning of the reign of Emperor Heraclius about the year 613 A.D.


Leonides was the father of Origen. He suffered for Christ in Alexandria in the year 202 A.D. He was condemned to death by an edict of the emperor but, before that, all of his property was confiscated. Origen wrote to his father in prison: "Father, do not concern yourself over us and do not avoid martyrdom because of us," i.e., because of his children.


During the time of the Alexandrian Patriarch John the Merciful, a young monk appeared who, as soon as he arrived, complied a list of all the prostitutes in Alexandria. The mortification (asceticism) of this young monk was exceptional and unique. During the day he would offer himself for hire to do the most difficult jobs and at night, he would enter the houses of ill repute, gave the earned amount of money to some prostitute and close himself in the room with her the entire night. As soon as they were locked up, Vitalis would beg the woman to lie down and sleep and he would spend the entire night in a corner of the room in prayer to God for that sinner. Thus, he would save the woman from sinning at least one night. The second night, he would go to a second, the third night to a third and so on until he had visited them all, and then, he again returned to the one with whom he started. By his counseling, many of the sinners abandoned their sullied trade. Some of them married, others entered convents and still others turned to a respectable work and income. Vitalis forbid all of these women to reveal the reason why he was visiting them. Because of this, Vitalis became a scandal for all of Alexandria. The men began to scold him, spit upon him and to openly beat him on the streets. He bore all patiently, making known his good works to God and concealing them from men. When he died, everything about him became known. Many miracles of healing occurred over his grave. People from different places began to bring their sick to his grave. Spat upon by men, he was and remained glorified by the Omniscient God.



Vitalis, a monk, in a city large
With prayer in his heart, hurries to his labor,
And the sinful populace pretends to be just,
And scorn the monk and upon his head spat.
The monk wipes his face, endures and remains silent,
Does not respond, neither at anyone become angry
Then, a certain young man and an aged pervert
Approached Vitalis and struck him.
And the young man, to him, said: shameless monk
How long will you torment our patience?
"Why did you strike me?," Vitalis said,
You will be struck - so that the entire city will assemble
And much time did not pass and the young man went insane
That, he judged the man of God without God.
And the youth howled; the entire city became frightened,
Vitalis, peacefully presented himself to God
Then, to the grave of the saint, the insane one came
And at the grave, for himself, found healing.
And the young man related the most recent tale
And to glorious Vitalis, he gave thanks.


At the time of the First Ecumenical Council [Nicaea, 325 A.D.], the quarreling clerics wrote accusations one against the other and presented them to the emperor. Emperor Constantine received all of these accusations and not opening them, burned them over a flaming candle. To the amazement of those around him, the emperor said: "If I would see with my own eyes a bishop, a priest or a monk in a sinful act, I would cover him with my cloak, so that no one would ever see his sin." Thus, this great Christian emperor embarrassed the scandalmongers and sealed their mouths. Our Faith prohibits us to be spies of the sins of others and stresses that we be merciless judges of our own sins. The sick person in the hospital is concerned with his own particular malady so that he has neither the will nor the time to question others who are ill or to mock their illness. Are we not all in this world as patients in a hospital? Does not our own common sense underline that we look at our own illness and not at another's illness? Let no one think that they will be cured of their illness in the other world. This world is merely a hospital and a place for healing and, in that world, there is no hospital; there is only a mansion or only a prison.


To contemplate the resurrected Lord Jesus:

1. How by His resurrection, He justified the faith and hope of mankind in immortality;
2. How by His resurrection, He destroyed the fear of death in the faithful.


About the power of God in the weakness of men

"For when I am weak, then I am strong" (2 Corinthians 12:10).

There are no contradictions in Holy Scripture and even in these words there are no contradictions even though they sound like it. The physical is governed by sound and the spiritual by thought. For physical man, there are contradictions everywhere for he is afraid of obstacles and flees from a shadow if this shadow seems to be an obstacle for him. The spiritual man is like a knight who likes to overcome obstacles. For the spiritual man, hidden in these words of Scripture, is the entire teaching about salvation.

"For when I am weak, then I am strong." That is, when I am cognizant of my nothingness and the omnipotence of God, then I am strong. When I know that I, of myself alone, cannot do any good neither for myself nor for others and when I totally entrust myself in the power and mercy of God, then I am strong. When I sense that I am as a drowning person in this world and that I am not in the position to grab on to the extended hand of God, to hold on to it by my own strength, rather cry out to God that He with His hand grab hold of my hand and pull me out of the depths of sinful abyss, then I am strong. When I see that I am weak and that I am a hollow reed amidst the tempest of winds and floods; a reed which God is able to fill with His Almighty Grace and when I pray with faith for God's Grace, then I am strong.

O, my weak brethren, let us entrust ourselves to the power of God that we, in our nothingness, may be strong. Relying on man you are weak but relying on God you are strong. Adhere to God and all the power of God will be with you. Confess your weaknesses before God and God will send you His All-powerful Grace. This is confirmed for you by the apostle through his example and through his experience: "For when I am weak, then I am strong." In truth there is no contradiction in the Holy Scripture. Physical man speaks about contradiction in terms of the sound of the word, but spiritual man enters into the meaning and shatters the illusion of contradiction through experience.

O resurrected Lord, have mercy on our weakness and fill us with Your Omnipotent Grace.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

22. АПРИЛ (стари) или 5. МАЈ (нови календар)

1. Преподобни Теодор Сикеот. Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну свети Ђорђе и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао свети Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све — само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. године.

2. Свети мученик Леонид. Отац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202. године. Најпре му царским указом све имање одузето, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: „Оче, не брини за нас, и не избегавај мучеништва због нас” (тојест због деце).

3. Преподобни монах Виталије. У време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок, који чим дође састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове, а ноћу је одлазио у блудне домове, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили, Виталије би умолио жену, да она легне и спава, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге, треће код треће, и тако редом док не би изређао све, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната, те једне су се удале, друге пошле у манастир, треће кренуле, на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили, пљували, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцелења; народ са разних страна почне доносити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога.

Виталије инок у великом граду
С молитвом у срцу хита своме раду,
А светина грешна праведна се прави,
Па инока ружи и пљује по глави.
Инок лице брише и трпи и ћути,
Нити одговара нит’ се на ког љути
Тада младић неки и развратник стари
Виталију приђе па га ошамари.
И рече му младић: ти скверни монаше,
Докле ћеш мучити ти стрпљење наше?
— Зашто ме удари? Виталије рече,
Ударен ћеш бити — да се сав град стече
И не прође много а младић полуди
Што Божијег човека без Бога осуди
Виталије мирно Багу престави се.
Тада лудак дође на гроб светитеља
И на гробу нађе себи исцелња.
Па исприча младић повест још недавну
И одаде хвалу Виталију славну.


У време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече Цар зачуђеној околини својој: „Кад бих ја својим очима видео епископа, или јереја, или монаха на делу грешном, ја бих га покрио својом хаљином, да нико више невиди грех његов.”

Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу, те нема ни воље ни времена, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли нам обична памет, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или — тамница.


Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:

1. како је Он својим васкрсењем оправдао веру и наду људску у бесмртност;
2. како је Он Својим васкрсењем уништио код верних страх од смрти.


о сили Божјој у слабости људској

Кад сам слаб онда сам силан (Друга Коринћанима 12, 10)

У Светом Писму нема противречности, те и ове речи нису противречност, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност, јер он се боји препона, и бега и од сенке, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу.

Кад сам слаб онда сам силан. То јест, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан.

О безсилна браћо моја, положимо се на силу Божју, да би у ништавилу своме били силни. По човеку сте немоћни, но по Богу сте силни. Прилепите се к Богу, и сва сила Божја биће уз вас. Исповедите пред Богом немоћ своју, и Бог ће Вам послати свемоћну благодат Своју. Ово вам потврђује апостол својим примером и својим искуством: кад сам слаб, вели, онда сам силан. Ваистину, нема противречности у Светом Писму. Телесан човек говори о противречности по звуку речи, а духован улази у смисао, и расејава привидну противречност опитом.

О васкрсли Господе, смилуј се немоћи нашој, и испуни нас свесилном благошћу Својом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič