The Prologue April 10 / April 23

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 10, and New Calendar date April 23.

They all suffered for Christ and were crowned with the wreaths of glory during the reign of Emperor Decius. By order of the emperor, the governor of Africa announced to the people that everyone must offer sacrifices to the idols. To those who resisted, the governor threatened with cruel tortures. Upon hearing about these threats many fell away from the Faith and worshipped the idols. However these forty remained unwavering in their faith and were exposed to torture. St. Terentius (Terence) encouraged his companions saying: "Brothers, let us be on guard that we do not deny Christ our God, lest He deny us before His Heavenly Father and Holy Angels." The governor divided them into two groups. Thirty-six of them, after flogging, scrapping of the skin and pouring salt into their open wounds, were all beheaded. The first four they cast into prison with heavy iron chains around their necks, their hands and their feet. An angel of God appeared in the prison, touched the chains of the shackled and the chains fell off. After that, the angel prepared a bountiful table for them and fed them. Once again, they were brought out and tortured and, again, they were imprisoned. Then the governor ordered the soothsayers to gather as many poisonous, loathsome creatures as possible, such as snakes and scorpions and to lock them up in the same cell with the martyrs. The loathsome creatures did not want to touch those chosen by God but rather lay compressed in the corner where they remained for three days. On the third day, when the door of the cell was opened, the repulsive creatures rushed out and bit the soothsayers. Finally, the governor pronounced the death penalty upon the four martyrs. When they were brought out to be beheaded, they rejoicefully chanted Psalms and praised God, Who made them worthy of a martyr's death. They suffered honorably in the year 250 A.D., and were found worthy of the Kingdom.


In the wilderness of David-Garejeli in Georgia, there were twelve monasteries in which many monks practiced and lived the ascetical life for centuries. In 1615 A.D., the great king of Persia, Shah Abbas I, attacked Georgia, devasted it and beheaded many Christians. Once while hunting early in the morning on the Feast of the Resurrection, Shah Abbas noticed many lights in the mountains. They were the monks from the twelve monasteries in procession around the Church of the Resurrection with lighted tapers in hand. When the Shah discovered that they were monks, he asked in amazement: "Has not all of Georgia been given over to the sword?" He then ordered his solders to immediately go and behead all the monks. At that moment an angel of God appeared to Abbot Arsenius and informed him of impending death. Arsenius informed his brethren. They all received Communion of the All-Pure Mysteries and prepared themselves for death. Suddenly, the assailants arrived and hacked to pieces, first of all, the abbot, who came before the others and, after that, all the rest. They all suffered honorably and were crowned with incorruptible wreaths in the year 1615 A.D. Thus, ended the history of these famous monasteries which, for more than a thousand years, served as the spiritual hearth of enlightenment for the Georgians. Only two of the monasteries exist today: St. David and St. John the Forerunner. The Georgian Emperor Arcil gathered the relics of the monks and honorably interred them. Even today, these relics emit a sweet-smelling Chrism (oil) and heal the sick.



Six-thousand chosen ones of God
They rejoiced in the glorious resurrection,
Six-thousand hearts of men,
The entire flock of innocent lambs!
Around the church, with tapers they processed,
Sweet hymns to the Resurrection they sang,
While the terrible wolf, from the midnight darkness
With hungry wolves attacked,
To slaughter the innocent lambs.
Those were not lambs, but shepherds
The suffering Georgian race,
Saints and illuminators,
All monks, wonderful ascetics.
For all, Arsenius foresaw death,
And spoke thusly to the monks:
Brethren of mine, sons of Georgia,
The hour has come to drink of the cup
The sweet cup of suffering for Christ.
Behold, the wolves rush through the mountains
Faster brethren, to the All-Pure Communion.
And, after that, a bloody baptism!
Repent for yourself and for the people,
And all your thoughts to God, direct,
Your evil doers, you forgive,
The doors of Paradise, for us are opening.
Let every brother, forgive his brother.
Christ is Risen - that we resurrect,
Faithful to Him, we are until we die!


When a man detaches his mind from earth, opens it toward God with the desire to please God, then God reveals His will in various ways. St. Peter of Damascus writes: "If a man has a full intention to please God, then God teaches him His will either through thoughts, through some other person or through Holy Scripture." Such a man becomes attentive, keen and awaits God's promptings from within and from without. For him, chances cease to exist. The entire world becomes as a ten-stringed harp which does not give out one sound without the finger of God.


To contemplate the resurrected Lord Jesus:

1. How He appeared to two of His disciples on the road to Emmaus and they did not recognize Him;
2. How the hearts of these two disciples burned within when He spoke to them and how they recognized Him only when He blessed and broke bread for them;
3. How, all at once, before their eyes the Lord became invisible to them.


About living hope

"Blessed be the God and Father of our Lord Jesus Christ, Who in His mercy gave us a new the resurrection of Jesus Christ birth to a living hope through from the dead" (1 Peter 1:3).

Brethren, who has dead hope and who has living hope? He who hopes in dead things has a dead hope. He who hopes in the Living God has a living hope.

Further, he who hopes in himself and in other people has a dead hope. He who hopes in the Living God has a living hope.

Further, he who hopes in luck and well-being in this brief earthly existence and does not extend his hope beyond the grave, has a dead hope. He who hopes in the resurrection and eternal life in the kingdom of heaven has a living hope.

Truly, a living hope is better than a dead hope; as life is better than death; as light is better than darkness; as health is better than sickness; as understanding is better than ignorance.

But, Who brought and showed man that living hope; Who, and how? The Apostle Peter gives an answer to that question: Our Lord Jesus Christ and that, by His resurrection from the dead. No one else but the Lord Jesus Christ and by nothing else than His own resurrection from the dead. By His resurrection, the Lord gave wings to the pathetic hopes of man, extended him beyond the grave and showed him the goal, purpose and fruit beyond the grave.

All of this is not confirmed by a credulous man but by an apostle who wavered for a long while in his faith and who denied Christ three times. That is why St. Peter's witness of the resurrected Lord and the significance of His resurrection is inexpressibly priceless for us.

O resurrected Lord, Victor over death, uproot from us dead hope and plant a living hope in us through the prayers of St. Peter, Your great apostle.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

10. АПРИЛ (стари) или 23. АПРИЛ (нови календар)

1. Свети мученици Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих 36 с њима. Пострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви, због чега бише изложени мучењу. Свети Теренције храбраше своје другове речима: „Чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!” — Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници, додирну окове окованих, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима, да саберу што више отровних гадова, као змија и скорпија, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се ме хтеше дотаћи Божјих угодника, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250. године.

2. Светих 6000 мученика у Грузији. У Давидо–гареджијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615. године нападне на Грузију шах Аббас И и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна, да су то монаси он запита с чуђењем: „Зар још није сва Грузија предана мачу?” и нареди војницима, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615. године. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: светог Давида и светог Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне

Шест хиљада Божјих угодника
Васкрсу се светлом радоваху,
Шест хиљада човечјих срдаца,
Цело стадо незлобних јањаца!
Са свећама цркву опхођаху,
Слатке песме Васкрсу појаху.
Док вук страшан из поноћне таме
С вучићима гладним не насрну,
Да покоље незлобне јагањце.
То не беху јањци но пастири
Намученог рода Грузианскога,
Светитељи и просветитељи,
Све иноци, дивни подвижници.
Арсеније смрт предвиде свима,
Па овако збори иноцима:
— Браћо моја, синови Грузије,
Час је дош'о чаша да се пије
Слатка чаша страдања за Христа.
Ево јуре вуци кроз планину
Брже, браћо к пречистом Причешћу.
А по томе крвавом крштењу!
Покајте се за се и за народ,
Па све мисли Богу управите,
Злотворима својим опростите,
Рајска нам се отварају врата.
Нек брат сваки сваког прости брата.
Христос воскрес — да ми воскреснемо,
Верни смо му док не издахнемо!


Кад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу, тада му Бог открива вољу Своју на разне начине. Свети Петар Дамаскин пише: „Ако човек има свецелу намеру угодити Богу, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли, или кроз неког човека, или кроз Свето Писмо.” Такав човек постане пажљив и осторожан, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа, која не одаје ниједан звук без прста Божјег.


Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:

1. како се јави двојици ученика на путу за Емаус, и како Га ови не познаше;
2. како тој двојици гораху срца док им Он говораше, и како Га познаше тек кад им Он благослови и преломи хлеб,
3. како Господ одједном поста невидљив за њихове очи.


о живој нади

Благословен Бог и отац Господа нашег Исуса Христа, који нас по великој милости својој препороди за жив над васкресенијем Исуса Христа из мртвијех (Прва Петрова 1, 3)

Ко има мртво надање, браћо, а ко има живо надање? Онај има мртво надање, ко се нада у мртве ствари; а онај има живо надање, ко се нада у живога Бога.

И још, мртво надање има онај ко се нада у себе и у друге људе; а живо надање има онај ко се нада у живога Бога.

И још, мртво надање има онај ко се нада у срећу и благостање у овом кратком земаљском битисању, и не простире никакву наду преко гроба; а живо надање има онај ко се нада у васкрсење и бесмртни живот у царству небеском.

Ваистину, боље је живо надање од мртвог надања, као што је боље живот од смрти; као што је боља светлост од таме; као што је боље здравље од болести; као што је бољи ум од безумља.

Но ко донесе и показа људима живо надање — ко, и како? Апостол Петар одговара на ово питање: Господ наш Исус Христос, и то васкрсењем из мртвих. Нико други до Господ Исус Христос; и ничим другим тако као Својим сопственим васкрсењем из мртвих. Својим васкрсењем Господ је окрилатио зачмало надање људско, и пружио га преко гроба, и показао му циљ и сврху и плод иза гроба.

Све ово не тврди неки лаковеран човек но апостол, који се дуго колебао у вери, и који се три пута одрицао Христа. Зато је његово сведочанство о васкрслом Господу и о значају васкрсења Његовог неисказано драгоцено за нас.

О Господе васкрсли. Победниче смрти, ишчупај из нас мртво надање и усади живо надање, молитвама светога Петра, апостола Твога великога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič