The Prologue April 15 / April 28

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 15 , and New Calendar date April 28.

They were numbered among the Seventy Apostles. Aristarchus was bishop of Apamea in Syria. The Apostle Paul mentions him several times. "The city was filled with confusion and the people rushed with one accord into the theater, seizing Gaius and Aristarchus" (Acts of the Apostles 19:29). "Aristarchus, my fellow prisoner, sends you greetings, as does Mark the cousin of Barnabas (concerning whom you have received instructions) if he comes to you, receive him" (Colossians 4:10). "Epaphras, my fellow prisoner in Christ Jesus, greets you, as well as Mark, Aristarchus, Demas and Luke, my co-workers" (Philemon 1:23,24). Aristarchus was captured in Ephesus with Gaius by a multitude of people who had risen up against Paul. The Apostle Paul writes to the Colossians: "Aristarchus, my fellow prisoner sends you his greetings" (Colossians 4:10). In the Epistle to Philemon, Paul calls Aristarchus "my co-worker" together with Mark, Demas and Luke.

Pudens was a distinguished citizen of Rome. The Apostle Paul mentions him once. "Eubulus, Pudens, Linus, Claudia and all the brothers send greetings"(2 Timothy 4:21). At first, the home of Pudens was a haven for the Chief Apostles [Peter and Paul] and later it was converted into a place of worship, called the Shepherd's Church.

Trophimus was from Asia. "Sopater, the son of Pyrrhus, from Beroea, accompanied him, as did Aristarchus and Secundus from Thessalonica, Gaius from Derbe, Timothy and Tychicus and Trophimus from Asia" (Acts of the Apostles 20:4). He accompanied the apostle on his travel. In one place the Apostle Paul writes: "I left Trophimus sick at Miletus" (2 Timothy 4:20).

During the reign of Nero's persecution, when the Apostle Paul was beheaded, all three of these glorious apostles were also beheaded.


In Gothland, there was a brutal persecution against Christians. A certain prince of the Goths [Atharidus] entered the village where this devout Sabas lived and asked the villagers: "Are there any Christians living in your village?" They convinced him by swearing that there are none. Then Sabas stood before the prince and the people and said: " Let no one swear for me; I am a Christian!" Upon seeing Sabas, wretched and poor, the prince let him go in peace saying: " This one can neither harm nor benefit anyone." The following year, around Easter, a certain priest Sansala came to this village and celebrated the glorious Feast of the Pascha [Resurrection] with Sabas. Upon learning of this, the heathens suddenly attacked the home of Sabas and began to beat this holy man of God unmercifully with canes and, besides this, they dragged the naked body of Sabas through thorns and then tied both Sabas and Sansala to a tree and offered them the meat of the idolatrous sacrifices to eat. These men of God called to mind the words of the apostles and refused to eat of the unclean sacrifices of the devil. Finally, Prince Atharidus condemned Sabas to death and handed him over to the soldiers. Full of joy, Sabas arrived at the scaffold praising God. Recognizing him as a good man, the soldiers wanted to release him along the way and, because of that, Sabas became very sorrowful and said to the soldiers that they are duty-bound to carry out the order of the prince. The soldiers then brought him to the Mussovo river [at Targoviste, Romania, near Bucharest] tied a stone around his neck and tossed him into the water. His body was washed up along the shore. Later on, during the reign of Emperor Valens when the Greek Commander Ioannis Soranos was warring with the Goths, he discovered the body of Sabas and translated it to Cappadocia. Sabas, the saint, suffered at the age of 31 in the year 372 A.D.


Basilissa and Anastasia were two pious and devout Romans. During the reign of Emperor Nero, they gathered the slain bodies of the disciples of the apostles and buried them with honor. For this, they were accused and imprisoned. After prolonged torture, during which their breasts and tongues were severed, they were finally beheaded.



Martyrs radiant, their blood they shed,
And the entire black earth, with their blood they stained
The fire was powerful in which they were burned,
But, more powerful the love, with which they loved Christ.
For the greatest good, a martyr to be
With what kind of riches, can this be compared?
All-victorious Christ, the King of that age,
Your brave souls in heaven welcomed.
From the hands of the angels, He took them to Himself,
And all your weighty pains, He blessed.


Concerning contemplation, St. Gregory Sinaites writes: "We confirm that there are eight principle subjects for contemplation: First, God, invisible and unseen; without beginning and uncreated; the First Cause of everything that exists; Triune; the one and only pre-existing Divinity; Second, the order and rank of rational powers: [the bodiless powers of heaven; the angelic world]; Third, the composition of visible things; Fourth, the plan of the Incarnation of the Word; Fifth, the general resurrection; Sixth, the awesome second coming (Second Advent) of Christ; Seventh, eternal torment; Eighth, the Kingdom of Heaven. The first four have already been revealed and belong to the past. The last four have not yet been revealed and belong to the future, even though these four are clearly contemplated by those who, with the help of acquired Grace, attained complete purity of mind. Whosoever approaches this task of contemplation without the illumination of Grace, let him know that he is building fantasies and does not possess the art of contemplation." Thus wrote the great and discerning Gregory Sinaites who, that which he knows, he knows form personal experience.


To contemplate the resurrected Lord Jesus:

1. How he is concerned about the physical nourishment of His disciples; How He breaks and blesses bread for the disciples in Emmaus;
2. How by the shore of the lake he asked His disciples: "Have you caught anything to eat?" (St. John 21:5). When they answered Him that they have not, He prepared bread and fish and gave it to them.


About how we will resemble Him Whom we love

"Beloved, we are God's children now; what we shall be has not yet been revealed. We do know that when it is revealed we shall be like Him, for we shall see Him as He is" (1 John 3:2).

Until now, we were slaves and now we are the children of God. We were the slaves of evil and now we are the servants of good; the supreme good in heaven and on earth. We were slaves to all of that which is lower and worse than man and now, we will serve the All-Highest and the All-Good. We were squashed by darkness and now, we will labor in the light. Until now, the devil, sin and death held us in continual fear and now, we will live close to God in freedom and joy.

Now, when now? Now, when the Lord appeared on earth in the flesh, when He gave us the knowledge of light, freedom and life; when He gloriously resurrected and manifested Himself in His glorified body; when He fulfilled all the prophecies of the prophets and all of His promises. Now we, too, are the children of God: "The sons of light and the heirs of the Kingdom."

"We shall be like Him." Truly, this has not yet materialized but He has manifested Himself and, for now, that is sufficient. He Himself showed how beautiful man is in the resurrection and we know that we will also be the same as He. The Apostle John says: "We know that we shall be like Him." He does not say we suspect or it has been told to us but he does say: "We know that we shall be like Him." For He did not resurrect for His sake, but for our sake. He did not resurrect from the grave, only to show His power to the dead who are without hope, but to assure the dead that they, too, will live again and to show them how they will be when they become enlivened. Neither did the apostles write: " We know," because of their vanity before the ignorant, but because of brotherly love toward man, that all men may know the same and "that we may also know."

O resurrected Lord, confirm in us also this saving knowledge through the prayers of Your Holy Apostles.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

15. АПРИЛ (стари) или 28. АПРИЛ (нови календар)

1. Свети апостоли Аристарх, Пуд и Трофим. Они беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Апостолска 19, 29; Колошанима 4, 10; Филимону 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише апостол Павле: поздравља вас Аристарх који је са мному сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагечем мојим, заједно са Марком, Димасом и Луком.

Пуд је био угледан грађанин римски. Апостол Павле га спомиње један пут (Друга Тимотеју 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу Пастирска.

Трофим је био из Азије (Дела Апостолска 20, 4) и следовао је апостол Павлу на његовом путу, На једном месту пише апостол Павле: Трофима оставих у Милету болесна (Друга Тимотеју 4, 20).

У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола.

2. Свети мученици Сава Готски. У Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху, да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин.” Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром говорећи: „Тај нити може штетити нити користити!”

Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу, па их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31. години, 372 године.

3. Свете мученице Василиса и Анастасија. Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела постолскиха ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене.

Мученици светли крв своју пролише,
И сву земљу црну крвљу обагрише.
Беше огањ силан у коме гораху,
Но силнија љубав ком Христа љубљаху.
За највише добро мучеником бити —
Какво благо с овим може се мерити?
Свепобедни Христос, цар онога века,
Ваше храбре душе на небу дочека.
Он их к Себи узе из ангелских руку,
И сву вашу тешку благослови муку.


О созерцању пише свети Григорије Синаит: „Тврдимо, да има осам главних предмета созерцања; прво, Бог невидљиви и безвидни, безпочетни и несоздани, проузроковач свега што постоји, тројично, једино и пребитно Божанство; друго, чин и стање умних сила; треће, састав видљивих ствари; четврто, домостројно ваплоћење Слова; пето, свеопште васкрсење; шесто, страшни други долазак Христов; седмо, вечна мука; осмо, царство небеско. Прва четири су јављена и припадају прошлости, а последња четири нису још јављена и припадају будућности, премда се и ова четири јасно созерцавају од оних, који су помоћу задобијене благодати стекли потпуну чистоту ума. Ко приступа овоме послу (созерцања) без светлости благодати нека зна, да он зида фантазије, и да нема созерцања.” Тако пише велики и видовити Григорије Синаит, који оно што знаде, знаде из личног опита.


Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:

1. како се Он брине и за телесну храну Својих ученика: како преломи и благослови хлеб ученицима у Емаусу;
2. како крај језера питаше ученике: еда што имате за јело? па кад Му рекоше да немају, Он им спреми хлеба и рибе и даде им.


о томе како ћемо ми личити на онога кога љубимо

Љубазни, сад смо дјеца Божија, и још се не показа шта ћемо бити; него знамо да кад се покаже, бићемо као и он, јер ћемо га видјети као што јест (Прва Јованова 3, 2)

До сад смо били робови, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла, а сад смо слуге добра, врховнога добра на небу и на земљи. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човек, а сада ћемо служити Свевишњем и Сведобном. Гњечени смо мраком, а сад ћемо деловати у светости. До сад су нас држали ђаво, грех и смрт, у непрестаном страху, а сад ћемо живети близу Бога, у слободи и радости.

Сад... Кад сад? Сад кад се Господ јави на земљи у телу, кад нам даде науку светлости, слободе и живота; када васкрсе славно и показа се у прослављеном телу Своме; и када испуни сва пророчанства пророка и сва обећања Своја. Сад смо и ми деца Божја, синови видјела и насљедници царства.

И бићемо као и Он. То се, истина, још није показало, али се Он показа, и то је за сад довољно. Он се показа какав је красан човек у васкрсењу, и ми знамо, да ћемо и ми бити такви као и Он. Апостол, Јован каже: ми знамо, да ћемо бити као и Он. Не каже: ми слутимо, или: нама је речено, него вели: ми знамо, да ћемо бити као и Он. Јер Он није васкрсао ради Себе него ради нас. Он није устао из гроба, да само покаже Своју силу мртвацима без наде, него да увери мртваце да ће и они оживети, и да им покаже, какви ће бити кад оживе. Нити су апостоли писали: ми знамо због сујете пред незналицама него због братске љубави према људима, да би сви људи то исто знали — да би и ми знали. О васкрсли Господе, утврди и у нама ово спасоносно знање, молитвама апостола Твојих светих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič