The Prologue April 28 / May 11

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 28, and New Calendar date May 11.


The first two were of the Seventy Apostles and the latter was the daughter of a king from the island of Corfu. Jason and Sosipater are mentioned by St. Paul and he calls them his relatives. "Jason and Sosipater, my relatives" (Romans 16:21). Jason was born in Tarsus as was the Apostle Paul and Sosipater was born in Achaea. The first was appointed bishop of Tarsus by the apostle and the other was appointed bishop of Iconium. Traveling about and preaching the Gospel these two apostles arrived on the island of Corfu, where they succeeded to build a church to the honor of St. Stephen the First-martyr and to win over some heathens to the Church. The king of the island threw them both into prison where seven thieves were also imprisoned. Their names were: Sagornius, Jakishol, Faustian, Januarius, Marsalus, Euphrasius and Mamminus. The apostles converted these seven to the Faith of Christ and turned these wolves into lambs. Upon hearing this, the king ordered that these seven be put to death in boiling pitch. Thus, they received the wreath of the martyrs. While the king was torturing the apostles, his daughter, the virgin Cercyra, watched from the window at the suffering of these men of God and learning for what reason they were being tortured, she declared herself a Christian and distributed all of her jewels to the poor. The king became enraged at his daughter and closed her in a special prison. Since he did not succeed to dissuade her from Christ by this imprisonment, he ordered that the prison be burned. The prison burned, but the virgin remained alive. Upon seeing this miracle many people were baptized. The infuriated king then ordered his daughter to be tied to a tree and Cercyra was slain by arrows. Those who believed in Christ fled from the terrible king to the nearest island and hid themselves. The king pursued them by boat in order to apprehend them, but the boat sank into the sea and thus the unrighteous one perished as did the one-time pharaoh. The new king embraced the Faith of Christ, was baptized and received the name Sebastian. Jason and Sosipater freely preached the Gospel and strengthened the Church of God in Corfu. They lived to a ripe old age and there ended their earthly life and took up habitation in the mansions of the Lord.


Maximus, Dada and Quintilian suffered during the reign of Diocletian. They were tried and tortured by Commander Tarquinius. After imprisonment and torturing, they were all beheaded.


Tibald was a Slav from Pannonia. During the reign of Diocletian he was brutally tortured for the Faith of Christ and suffered in a place called Tsibal.



The virgin Cercyra, both tender and pure,
From the imperial court, heard about the Name of Christ,
And that Holy Name overpowered her heart,
And ready was she to suffer for Him.
The father instructs his daughter, but how? And to what?
God is One, father, bow down to Him!
Through Christ is His love manifested,
With that love now I am seized
For myself I do not mourn, neither of torture am I afraid,
You do what you wish, before God I stand.
Cercyra the virgin in the flame stands,
Quiet, meek and radiant like a dove.
A crimson flame rages, the entire dungeon cracks,
Cercyra's heart beats unafraid,
Prayer and hope nests in her heart,
With that, the fire she overcame, and not the fire her,
With love divine, the virgin pierced with arrows,
From the vanity of the world, easily separated,
Her body, by deadly arrows shattered -
The soul of the virgin, the Lord received intact.


The mystery of our salvation is concluded with the appearance of God among men in the human body. St. Meliton of Sardis writes: "The works of Christ, following His baptism, manifested and proved to the world that in His body, His divinity was hidden. Being God, He was also perfect man. He revealed to us His two natures. Divinity, by His miracles performed throughout the three years following His baptism and, His humanity, throughout those years when the weakness of the flesh hid the signs of His divinity, even though He was truly the Eternal God." The manner of the union of divinity with humanity is difficult to comprehend but the event of the appearance of God as a man among men is perfectly comprehensible from the concept of the love of God for man. Not even the creation of the world, as an event, is more comprehensible; one can say even less comprehensible--than the event above the events: the Incarnation of God.


To contemplate the Ascension of the Lord Jesus:

1. How He led His disciples to a hill toward Bethany;
2. How, with up-lifted hands, He blesses the disciples.


About seeking the face of the Lord

"Your presence, O Lord, I seek" (Psalms 27:8).

"Let Your face shine upon Your servant" (Psalm 31:16).

King David sought that which the simple fishermen received without seeking. King David was reclining in darkness and was yearning to see the glowing face of the Lord, which was revealed to the simple fishermen in its complete radiance. King David belonged to the period of waiting, but the disciples belonged to the period of fulfillment. There [the period of waiting] it was only the announcement of the coming of the Lord, but here, [the period of fulfillment] the coming of the Lord. There a presentiment and day dreams about the face of the Lord, here radiance and beauty of that same face. The face of the Lord was radiant even before the resurrection and how much more radiant after the resurrection! The inextinguishable flame of Divinity hid behind the icon of His body and shown through that bodily icon. The disciples gazed upon Him fixedly and they rejoiced in their hearts. For forty days they gazed upon His glorified body and they rejoiced in their hearts!

O my brethren, let us also seek the radiant face of the Lord in order to feel the pleasure by which the angels of God become intoxicated. If we are going to seek Him with yearning in this life, then we will see Him, at least, in the other life. If we do not seek Him in this life, then we will not see him either in this life or in the other life. Brethren, let us yearn for the face of Christ! His every word shows us one feature of His face. Each of His apostles shows us some characteristic of His face. His every deed shows us some feature of His face. Each of His saints shows us some ray of His radiant face. With yearning brethren, let us exam the face of the Lord. Let us assemble ray after ray until it reveals the entire sun. Let us enshrine that Sun in the depths of our hearts, that it illuminates our bodily courts from within. Let us plant this inexpressible sweet vineyard in our heart that we may taste of that immortal drink by which the angels become intoxicated.

O Lord, bearer of light, show Your radiant face to us, Your servants.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

28. АПРИЛ (стари) или 11.МАЈ (нови календар)

1. Свети апостоли Јасон и Сосипатер, и Керкира девица. Прва двојица беху од Седамдесет апостола, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Римљанима 16, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име светог Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за цркву. Цар тога острва баци их у тамницу, где беху затворени 7 разбојника: Сагорније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када по том цар истјазаваше апостоле, кћи његова девица Керкира, гледаше с прозора муке Божјих људи, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју, и затвори је у нарочиту тамницу, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори, но девица оста жива. Видећи то чудо многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата, но лађа потоне у мору, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости, и ту скончаше земни живот свој, и преселнше се у дворе Господње.

2. Свети мученици Максим, Дада и Квинтилијан. Пострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем.

3. Свети мученик Тибал. Словенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу.

Девица Керкира, и нежна и чиста,
Из царскога двора чу за име Христа,
И то свето име срцем јој завлада,
Те готова беше за њег да пострада.
Отац ћерку учи, но како? и чему?
— Бог је један, оче, поклони се Њему!
Његова је љубав кроз Христа јављена,
Том љубављу сад сам и ја ујазвљена.
Ја не жалим себе, нит се мука бојим,
Ти што хоћеш чини, ја пред Богом стојим. —
У пламену стоји Керкира девица,
Тиха, кротка, светла, као голубица,
Црвен пламен букти, сва тамница пуца,
Керкирино срце небојазно куца,
У срцу се гнезди молитва и нада,
Тиме она огањ не огањ њу свлада,
Устрељена дева љубављу божанском,
Растави се лако с таштином земаљском,
Тело јој разнеше смртоносне стреле.
Господ прими душу девице свецеле.


Тајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Свети Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима, учињеним кроз три године после крштења, и Човечанство кроз оних 30 година, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства, мада је Он био истински пред вечним Богом.” — Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив — може се рећи да је чак и мање појмљив — нето догађај над догађајима: ваплоћење Бога.


Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:

1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији;
2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике;


о тражењу лица Господњега

Тражим лице твоје Господе! — Покажи свијетло лице твоје слуги својему! (Псалми Давидови 27, 23; 31, 16)

Цар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученицн Га гледаху нетремице, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем! О браћо моја, потражимо и ми сјајно лице Господње, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу, не ћемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо, браћо, за лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом, браћо, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје, да би окусили оно бесмртно пиће, којим се ангели опијају.

О Господе светлоносни, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič