The Prologue January 31 / February 13

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date January 31, and New Calendar date February 13.


These charitable and glorious saints were not blood brothers but were brothers in the spirit. At first, Cyrus lived in Alexandria, and as a physician he healed people by the power of Christ and by his knowledge of medicine. Learning that sickness mostly befalls man because of sin, Cyrus always directed the sick to purify their souls from sin through repentance and prayer and, thereby restore health to the body. When Diocletion's persecution against Christians began, Cyrus withdrew to Arabia where he received the monastic tonsure. He became as famous in Arabia as he was in Alexandria, so that people there also resorted to him for assistance. Hearing about Cyrus, John, then a Roman officer in Edessa, came to Arabia to see him. Upon meeting, they loved one another as a brother loves a brother and remained together to live a life of asceticism. At that time, a certain Christian woman named Anastasia, together with her three daughters, was tortured by the persecutors in the town of Canopus. Hearing of this, Cyrus and John came to Canopus to encourage the mother and her daughters not to abandon the Faith. And truly, thanks to the counsel of these saints, Anastasia endured all tortures and, with her daughters, was martyred for Christ. The daughters of Anastasia were named: St. Theoctista, age 15; St. Theodota, age 13; and St. Eudocia, age 11. The tormentors then captured Cyrus and John, who, after imprisonment and torture were beheaded in the year 311 A.D. Numerous miracles were wrought by these martyrs, both during their lives and after their deaths. Their relics were translated to Rome during the reign of Emperor Arcadius. These saints are invoked for assistance during the Blessing of Water, in the Sacrament of Holy Unction and especially by those suffering from insomnia.


Tryphaena willingly and courageously endured many tortures for Christ. Because she did not want to deny her Faith, a wild ox was released which gored her to death. This occurred in the first century. St. Tryphaena is invoked by mothers who are unable to breast-feed their children.


As a monk Nicetas was disobedient to his superior, left the monastery and closed himself in a cell. Because of his disobedience, God permitted great temptations to befall him. Once, when Nicetas was at prayer, the devil appeared to him under the guise of a radiant angel and said to him: "Do not pray anymore; rather read books and I will pray for you!" Nicetas obeyed and ceased to pray and began to read books. He only read the Old Testament. He was unable even to open the Book of the New Testament, for the power of the devil prevented him from doing so. With the help of the devil, Nicetas prophesied only crimes, thefts, arson and other evil deeds which are known to the devil and in which he [the devil] participates. Finally, the holy fathers of the Caves realized that Nicetas had succumbed to the temptation of the devil, and they began to pray to God for him. Nicetas returned to the monastery, realized the destruction which plagued him, and directed himself on the right path. After prolonged repentance and many tears, God forgave him and bestowed upon him the gift of miracle-working. He died in the year 1108 A.D.



Nicetas, to the Creator, prayed,
That the Creator make him worthy,
That he, the Creator, may be able to see.
"Appear to me, O God, O God!"

O Nicetas, sin is pursuing you,
That this, from God, you implore!
Make yourself worthy and you will see
The All-eternal One in eternity.

The Immortal God does not allow
That mortal eye upon Him gaze;
Even to the celestial world, it is frightful
To gaze at the Almighty.

To us is given this life,
That, by it, to prepare ourselves,
That worthy, only after death
To gaze upon the eternal light.

But, Nicetas asks and prays,
That the Creator make him worthy,
That he, the Creator, may be able to see:
"Appear to me, O God Most High."

Then, to him the devil appeared:
"Bow down before me!" said he,
And Nicetas, the faster, the better,
Before him, on his knees he knelt!

For he thought it was an angel:
It was the devil all in glow,
With the glow of falsehood,
Filled Niceta's entire cell.

O, my brother, God, do not tempt;
This age is the age of preparation;
In this age is faith;
In that age however, is vision;
First the battle, then the victory;
First the pain, then satisfaction;
All occurs in its own time.


Although the Holy Fathers praised monasticism as the angelic state, and although many of the greatest saints lived their lives and attained perfection in the deaf and lifeless desert, nevertheless, the Orthodox Church does not recommend tonsuring to all the faithful. "Neither all those in the desert were saved nor all those in the world were lost," said one saint. To a city dweller who, with no inclination for monasticism, desired to enter the monastery, St. Niphon said: "My child, a place neither saves nor destroys a man, but deeds save or destroy. For him who does not fulfill all the commandments of the Lord, there is no benefit from a sacred place or from a sacred rank. King Saul lived in the midst of royal luxury and he perished. King David lived in the same kind of luxury and he received a wreath. Lot lived among the lawless Sodomites and he was saved. Judas was numbered among the apostles and he went to Hades. Whoever says that it is impossible to be saved with a wife and children deceives himself. Abraham had a wife and children, three-hundred-eighteen servants and handmaidens, much gold and silver but, nevertheless, he was called the Friend of God. Oh, how many servants of the Church and lovers of the desert have been saved! How many aristocrats and soldiers! How many artesians and field-workers! Be pious and be a lover of men and you will be saved!"


To contemplate the Lord Jesus as Host in His house:

1. How He walks about this world as One Who has authority: commanding nature and expelling demons;
2. How He diligently laborers over each man with whom He encounters as a Host over the members of His household;
3. How He acts in the Temple as a Host in His house cleansing the Temple of the money-changers.


Against mediocrity and about fulfilling all the laws of God

"These you ought to have done, without leaving the others undone" (St. Luke 11:42).

The law and mercy are referred to in this text. In the souls of the Pharisees and sectarians, the law and mercy do not stand together, i.e., they are unable to fulfill the regulations of the law and to show mercy, but they argue about which is more important of these two; one, they omit and the other they adhere to. The Pharisees literally observed the letter of the Law, but they completely abandoned mercy and love for men. Sectarians flatter themselves that they adhere to God's justice but totally reject the prescriptions of Church Laws.

Orthodoxy represents the fullness of the Faith. The Church commands that we do this and not omit that. The Church is careful toward external prescriptions of the Faith, like a man when he walks among clay vessels and is careful not to break them. The Church is even more careful about the justice and mercy of God as a man who, walking among the clay vessels, values them and protects them, not because of the earth from which the vessels are made, but because of their priceless contents which are contained in them. Empty vessels that are never filled with any drink, are as worthless as is the empty legal formalisms of the Pharisees. A drink, however, when it is poured into the wind is spilled and wasted because it is not poured into the vessels designated for it.

And, so, in Orthodoxy, there is no one-sidedness as there was not in the Lord Jesus. The Lord speaks to John the Baptist, who breathes with the justice and mercy of God, that it is necessary to fulfill the Law; but to the Pharisees, empty paragraphists without the justice and mercy of God, He says, "For it is mercy that I desire, not sacrifice!" (Hosea 6:6). It is evident that it is more important to do that which is necessary to do than that which must not be left undone. But it does not mean that, that which is less important is unnecessary. In the human organism, there are many important organs and many lesser important organs, but together they constitute the body of man.

O Lord, all encompassing, do not allow us to become one-sided, but assist us to fulfill Your entire will.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

31. ЈАНУАР (стари) или 13. ФЕБРУАР (нови календар)

1. Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци. Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији, и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике, да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију, где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да види Кира. Видевши се они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају. У то време истјазаваху мучитељи неку Атанасију хришћанку, са три кћери њене у граду Канопу. Чују за ово Кир и Јован, па дођу у Каноп, да храбре мајку и ћерке, да не отпадну од вере. И заиста благодарећи саветима ових светитеља Атанасија претрпе сва мучења, и са ћеркама би погубљена за Христа. Ћерке Атанасијине звале су се: света Теоктиста од 15 година, Теодотија од 13 година и Евдокија од 11 година Тада мучитељи ухвате Кира и Јована па их, после мука и тамновања, мачем посекоше, 311. године. Безбројна чудеса учинише ови свети мученици и за живота и по смрти. Њихове мошти пренесене су у време цара Аркади у Рим. Они се призивају у помоћ нарочито при несаници, при освећењу воде, и јелеосвештењу.

2. Свети мученик Трифена. Драговољно и храбро поднела многе муке за Христа. Па пошто се не хте одрећи вере, буде пуштен један бесан во, који је избоде и умртво. То се догодило у И столећу. Њу призивају у помоћ мајке, које не могу да доје своју децу.

3. Преподобни Никита Печерски. Као монах не послушав игумана удаљи се из манастира и затвори се у једну келију. За непослушност попусти Бог на њега велико искушење. Једном када Никита беше на молитви, јави му се ђаво у виду ангела светлог, и рече му: немој се више молити, него читај књиге, а ја ћу се молити за тебе! Послуша Никита, преста молити се, и поче читати књиге. Читао је само Стари Завет, а Нови Завет никако није могао ни отворити, јер му то није давала сила ђаволска. Помоћу ђавола и пророковао је, и то са злочине, отмице, паљевине и остала зла дела, која су ђаволу позната отуда што и он у њима учествује. Најзад увиде свети оци Печерски, да је Никита пао у ђаволску прелест, те се почну молити Богу за њега. Никита се поврати, увиди пропаст у којој је био, покаје се горко за непослушност и гордост управи се правим путем. После дугог кајања и многих суза Бог му опрости и дарова га даром чудотворства. Упокојио се 1108. године.

Никита се Творцу моли,
Да га Творац удостоји,
Да он Творца видет' може:
„Јави ми се, Боже, Боже! ”

О Никита, грех те гани
Да ти просиш то од Бога!
Удостој се, па ћеш гледат'
У вечности Свевечнога.

Бесмртни се Бог не дава
Смртном оку сагледати
И вишњем је свету страва
У Свемоћног погледати.

Живот овај дат је нама,
Да се њиме припремамо,
Да достојни тек по смрти
Светлост вечну сагледам

Ал' Никита иште, моли,
Да га Творац удостоји,
Да он Творца видет' може
„Јави ми се вишњи Боже!

Тад се њему ђаво јави:
„Поклони се мени! ”рече
А Никита брже боље
На колена пред њим клече!

Јер помисли, да је ангел:
Беше ђаво сав у сјају,
И испуни лажним сјајем
Никитину сву одају. —

О не кушај, брате, Бога,
Век је овај век припреме,
У овом је веку вера,
У ономе тек виђење;
Прво битка, па победа,
Прво мука, па наслада —
Све у своје бива време.


И ако су Свети Оци похваљивали монаштво као ангелски чин; иако су многи од највећих светитеља проживели век и дошли до савршенства у глухој и безживотној пустињи, ипак црква православна не препоручује монашење свима вернима. „Нити се сви у пустињи спасоше, нити у свету сви погибоше”, рекао је један светитељ. Једноме грађанину, који је и без наклоности к монаштву хтео поћи у манастир, рекао је свети Нифонт: „Чедо, место нити спасава нити губи човека, него дела спасавају или губе. Нема користи ни од светог места ни од светог чина онај ко не испуњава заповести Господње. Саул је живео усред царске раскоши — и пропао је; Давид у таквој истој раскоши — добио је венац. Лот је живео међу безаконим Содомцима — и спасао се; Јуда је био међу апостолима и отишао је — у Пакао. Ко год говори, да је немогуће спасти се са женом и децом, тај се вара. Аврам је имао жену и децу, и 318 робова и робиња, и мноштво злата и сребра, па — ипак је назват другом Божјим. О колико се спасло служитеља цркве и љубитеља пустиње! колико велможа и војника! колико занатлија и тежака!... Буди пабожан и човекољубив, и спашћеш се.”


Да созерцавам Господа Исуса као домаћина у дому своме, и то :

1. како Он ходи по овоме свету као онај који властима заповедајући природи и изгонећи демоне;
2. како се Он брижно труди на сваком човеку, с којим се сретне, као домаћин на својој чељади;
3. како се Он понаша у храму као домаћин у дому, чистећи храм од трговаца.


против полутанства и о извршењу свега закона Божјег

Ово је требало чинити, и оно не остављати (По Луки 11, 42)

Овде се мисли на закон и милост. У душу фарисеја и сектаната не стаје ово двоје, тојест они не могу и да врше прописе закона и да чине милост, него препирући се о томе, шта је важније од овога двога, једно испуштају а друго држе. Фарисеји су формално строго држали прописе законске, али су били сасвим напустили милост и човекољубље. Сектанти пак ласкају себи, да они држе правду Божју, но сасвим одбацују прописе црквених закона.

Православље представља пуноћу вере. Оно заповеда, да се чини ово и да се не оставља оно. Оно је пажљиво према спољашњим прописима вере, као човек кад иде између лонаца па чува да их не разбије. Но оно је још више пажљиво према правди и милости Божјој, као човек који идући између земљаних лонаца цени ове и чува не због земље, од које су лонци направљени, него због скупоцене садржине која је у њима. Празни лонци, који се никад никаквим пићем не пуне, без вредности су као и празне законске форме фарисејске. Пиће пак, које се сипа у ветар, расипа се и губи, јер се не сипа у одређене за њ судове.

И тако у Православљу нема једностраности, као што је није било ни у Господу Исусу. Господ говори Јовану Крститељу, који дише правдом и милошћу Божјом, да треба испунити закон; а фарисејима, празним параграфлијама, без правде и милости Божије, говори: милости хоћу а не прилога! Очигледно је, да је важније оно што треба чинити од онога што не треба остављати. Но ни мало не значи, да је оно што је мање важно непотребно. У човечјем организму има пуно важнијих и пуно неважнијих органа, но сви они укупно чине тело човеково.

О Господе свеобухватни, не дај нам да будемо једнострани, но помози нам да испунимо сву вољу Твоју. Теби слава и хвала навек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič