The Prologue January 18 / January 31

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date January 18, and New Calendar date January 31 .

Athanasius was born in Alexandria in the year 296 A.D. and from his early childhood had an inclination to the spiritual life. He was a deacon to Archbishop Alexander and accompanied him to the First Ecumenical Council [Nicaea, 325 A.D.]. It was at this Council that Athanasius became renowned for his learning, devotion to and zeal for Orthodoxy. He contributed greatly to destroy the heresy of Arius and to strengthen Orthodoxy. He wrote the Symbol of Faith [The Creed] which was adopted at the Council. Following the death of Alexander, Athanasius was elected Archbishop of Alexandria. In his calling as Archbishop of Alexandria, he remained for forty years, although not for the entire time on the archepiscopal throne of the archbishopric. With few exceptions, throughout his life he was persecuted by heretics. Of the emperors, he was persecuted mostly by Constantius, Julian and Valens; of the bishops, by Eusebius of Nicomedia and many others; and by the heretic Arius and his followers. Athanasius was forced to hide from his persecutors, even in a well, in a grave, in private homes and in the deserts. Twice he was forced to flee to Rome. Only before his death, did he live peacefully for a while as the good shepherd among his good flock who truly loved him. Few are the saints who were so mercilessly slandered and so criminally persecuted as St. Athanasius. His great soul patiently endured all for the love of Christ and, in the end, emerged victorious from this entire, terrible and long-lasting struggle. For counsel, for comfort and for moral support, Athanasius often visited St. Anthony, whom he respected as his spiritual father. For a man who formulated the greatest truth, Athanasius had much to suffer for that truth until in the year 373 A.D., the Lord gave him repose in His kingdom as His faithful servant.


Maxim was the son of the Serbian Despot [Prince] Stephen and Despotica [Princess] Angelina. He was tonsured a monk in the Monastery Manasija. Pressured by the Turks, he fled to Romania, where he was consecrated to the vacated throne of the Archbishop of Wallachia. He brokered a truce between the warring commanders Radul and Bogdan and averted a war between them. In his later years, he returned to Krusedol where he built a monastery and, after a lengthy ascetical life, died there on January 18, 1546 A.D. His incorrupt and miracle-working relics repose, even now, in this monastery.



Through Athanasius, wisdom shown,
And the truth of God enlightened men.
Wisdom is not bitter, the people recognized;
But, to everyone who drinks of it to the bottom, it is sweet,
To everyone who suffered for it, it is dear.
To whomever, in the world, all hope is first extinguished,
Who walks throughout the world as over an old cemetery,
Who thinks about men as about weak slavery,
Who thinks about five earthly dry lands [continents] as about five threshing floors,
Who thinks about five puddles, as about five oceans -
To him, Christ is the measure by which eternity is measured'
Adhere to that measure, confirmed in faith;
Whoever recognizes this measure [Christ] will never abandon it,
For the mysteries of the world, he will find no other;
Every other measure, inspite of exertion
Does not reach to the Alpha nor the Omega,
But is as deceiving as the moon which crawls over the water.
But appears that it reaches to the bottom of the water.
Christ surpasses both ends of the world,
Where the drama ends and where it began.
Of all the mysteries, the greatest mystery is He.
From His Nativity to His Crucifixion on the Cross,
From His Crucifixion on the Cross to His Resurrection -
He is the true measure of all God's creation.
By Him, measuring sufferings in the midst of worldly rumbling
The saints of God suffered -- without pain.


To the question: "Why did the Son of God appear on earth in a human body and not in another form of creation?", the brilliant St. Athanasius replied in this manner: "If they ask why did He not appear in some other better form of creation, for example: as the sun or the moon, or the stars or fire, or the wind but just as a man? Let them know that the Lord did not come to show Himself but to heal and teach sufferers. For, to reveal Himself only to amaze the viewers would mean to come for a show. It was necessary for the Healer and the Teacher, not only to come, but to serve for the benefit of the suffering ones and to reveal Himself as such so that this revelation would be bearable for the sufferers. Not one single creature was in error in the eyes of God, except man alone: neither the sun, nor the moon, nor the sky, nor the stars, nor water, nor wind did betray their ranks but, on the contrary, knowing their Creator and their King - The Word [The Logos], they all remained as they were created; only human beings separated themselves from good and replaced truth with deceit, and the honor belonging to God, as well as the knowledge about Him, they transferred to devils and to men carved out of stone [idols]. What is, therefore, so unbelievable in this, that the Logos [The Word - The Son Of God] appeared as a man to save mankind?" Indeed, even as we ask the unbelievers of our day: In what form would you wish God to appear, if not as a man?


To contemplate the Lord Jesus burdened by slander and shame for the sake of our salvation:

1. Burdened by slander and shame from Jewish scribes and elders;
2. Burdened by slander and shame from the many contemporary scribes and elders;
3. Burdened by slander and shame from everyone of us who have been baptized in His Name and who have not fulfilled His law.


About danger

"Gird your loins and light your lamps" (St. Luke 12:35).

This is the commandment of Him Who knows the weaknesses of our being and Who desires our good more than our father and mother do. This is the commandment of our mankind-loving Lord. When man is ungirded, does not his entire body droop a little? When he girds and harnesses himself, does not the entire body become as erect as a candle? As a candle stands, so must our soul stand erect before God. How will our souls stand erect before God if unrestrained physical earthly passions and lusts weigh them down? Behold, between the loins is the nest of the main physical passions. To gird one's loins means to tighten oneself with restraint and not to give into passions at will. But to gird one's physical loins is not the goal but the means which we utilize to easily gird our mind, our heart and our will. Physical restraint is the primary school of our Christian character; after it, comes a higher school in which we learn restraint of the mind, restraint of the heart and restraint of the will. If we gird our mind, then in its narrowness, lustful thoughts would be unable to find a place in it. If we gird our heart, then lustful desires would be unable to find a place in it. If we gird our will, then the evil, beastly and demonic desires would be unable to find a place in it.

Brethren, by a narrow path can one enter into the Kingdom of God. In the narrowness of the mind, the heart and the will can the candles of all virtues be lighted whose flame rises toward God. Under the lighted candles, we should understand Christian virtues.

O Lord, pure and sinless, the hearth of all virtues, help us to gird ourselves with restraint and to walk the narrow path to You with lighted candles, which You brought into the world.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

18. ЈАНУАР (стари) или 31. ЈАНУАР (нови календар)

1. Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски. Рођен у Александрији 296. године и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенски сабор. На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се Аријева јерес сузбије а Православље утврди. Он је писао Символ вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског. У звању архиепископском остане преко 40 година, премда на цело то време на престолу архиепископском. Без мало кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бегати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља, који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свог духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину имао је много и да пострада за ту истину. док га Господ није упокојио у царству Свом као свог раба върнаго, 373. године.

2. Свети Максим, архиепископ влахозапланински. Син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастир Манасији. Притешњен Турцима он пребегне у Румунију, где буде посвећен на упражњени престо архиепископа Влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана И спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол, где је подигао манастир, и где се после дужег подвига и упокојио 18. јануара 1546. године. Његове нетељене и чудоворне мошти и сада леже у том манастиру.

Мудрост се засија кроз Атанасија,
И људе осветли истина Божија.
Познадоше људи: мудрост није грка,
Но сваком је слатка, ко је до дна срка,
Свакоме је драга, ко за њу пострада.
Коме прво у свет сва утрну нада,
Ко по свету ходи ко по старом гробљу,
О људима мисли ко о слабом робљу,
О пет земних копна ка о пет гумана,
Ка о пет локава о пет океана, —
Том је Христос мера, ким се вечност мери,
Те се мере држи утврђен у вери,
Ко ту меру позна, одустат је неће,
Јер за тајне света другу наћи веће;
Свака друга мера, поред све напреге
Не стиже до Алфе нити до Омеге,
Но вара ко месец што по води гмиже.
А личи да до дна, до дна воде стиже.
Христос премашује оба краја света,
Где се драма кончи и где је почета.
Од свију је тајни Он тајна највећа.
Од Свога Рождества до крсног Распећа
Од Крсног Распећа па до Васкрсења —
Он је права мера свих Бажјих створења.
Њима мерећ муке усред светске хуке
Светитељи Божји страдаше — без муке.


На питање, зашто се Бог Син јавио свету у телу човечјем а не у облику друге неке твари, умни светитељ Атанасије овако одговара: „Ако питају, зашто се Он није јавио у виду неке боље твари на пример: као сунце, или месец, или звезде или огањ, или етар, него баш као човек? то нека знају, да Господ није дошао да покаже Себе него да излечи и научи страдалнике. Јер јавити се само и зачудити гледаоце, значило би доћи на показ. Исцелитељу и учитељу нужно је било не само доћи но послужити на корист невољника, и јавити се тако како би то (јављање) било подношљиво за невољнике.... Ниједна твар није била у заблуди у погледу Бога осим јединог човека: ни сунце, ни месец, ни небо, ни звезде, ни вода, ни етар нису изневерили свој чин, него, напротив, знајући Творца свога и цара — Слово они сви пребивају каквим су и створени; само су се људи удаљили од добра, и истину заменили обманом, у част, припадајућу Богу, као и знање о Њему, пренели на ђаволе и људе, извајане од камена ... Шта има, дакле, невероватно у томе што се Слово (Син Божји) јавило као човек да спасе човечанство?” Заиста и ми питамо невернике наших дана: у каквом би облику ви желели да се Бог јавио ако не као човек?


Да созерцавам Господа Исуса под клеветом и срамотом ради нашег спасења, и то:

1. под клетвом и срамотом од стране књижевника и старешина јудејских;
2. под клетвом и срамотом од многих данашњих књижевника и старешина;
3. под клетвом и срамотом сваког од нас, који се у Његово име крстимо а Његов закон не испунисмо


о опасности

Нека буду бедра ваша запрегнута и свеће запаљене (По Луки 12, 35)

То је заповест Онога који зна слабости бића нашег, и који нам жели добра више од оца и мајке. То је заповест нашег човекољубивог Господа. Кад је човек распасан, не опусти ли се цело тело наниже? Опаше ли се и запрегне, не усправи ли се цело тело као свећа? Као свећа тако душа наша треба да стоји усправно пред Богом. Како ће душа стајати усправно пред Богом, ако је неуздржљива телесина отежа земаљским страстима и похотама? Гле, међу бедрима је гнездо главних страсти телесних. Запрегнути бедра значи напрегнути се уздржљивошћу и не давати страстима на вољу. Но запрегнути телесна бедра није циљ него средство, којим се служимо да би лакше запрегли ум свој и срце своје и вољу своју. Уздржљивост телесна прва је школа нашег хришћанског карактера; после ње долази виша школа, у којој се учимо уздржљивости ума и уздржљивости срца и уздржљивости воље. Запрегнемо ли ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похотне мисли. Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похотне жеље. Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла хотења зверска и демонска.

Тесним путем, браћо, улази се у царство Божје. У тескоби ума и срца и воље једино могу планути свеће свих врлина, чији пламен уздиже се ка Богу. Под запаљеним свећама и треба разумети хришћанске врлине.

О Господе чисти и безгрешни, огњиште свих врлина, помози нам запрегнути се уздржљивошћу, и по тесном путу ходити к Теби са запаљеним свећама, које си Ти донео у свет. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič