The Prologue January 13 / January 26

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date January 13, and New Calendar date January26 .


The Emperor Licinius raised up a persecution against Christians. St. Hermylas, a Christian and a deacon in the Church, was captured and led to court. When Hermylas was informed that he was being led away to be tortured, he greatly rejoiced. In vain did the emperor threaten him. Hermylas openly confessed his faith in Christ and responded to all the threats of the emperor saying, "The Lord is with me; I fear not; What can man do against me?" (Psalm 117(118):6). Following excruciating tortures, Hermylas was thrown into the dungeon. The guard was Stratonicus, secretly a Christian, who sympathized with the suffering of Hermylas with all his heart. When it was reported to the emperor that Stratonicus was also a Christian, the emperor ordered that both of them be drowned in the Danube river. After that, the executioners tied Hermylas and Stratonicus in a net and both were drowned in the Danube. Three days later, their bodies were washed ashore. Christians discovered their bodies and buried them about eighteen miles from Belgrade. These glorious martyrs suffered for Christ and were glorified in the year 315 A.D.


As a hermit, James lived in an open field in the summer and in winter he lived in a cave. On one occasion, he went down to the town of Nisibis to see how the Christian Faith was prospering and to see how Christians live. There, he was elected bishop. He participated in the First Ecumenical Council (Nicaea, 325 A.D.) and protected Orthodoxy against the Arian heresy. It happened once that the infidel Persians with their armies attacked Nisibis. St. James, in a procession with the Cross and banner [Litija] came before the ramparts of the town. Alone he climbed and walked along the rampart not fearing the arrows of the adversary which were aimed at him. Walking along as he did, he prayed to God to preserve the town and the faithful in this manner: "That He [God] would send a plague of flies and mosquitoes on the Persians and by that to cause them to flee from the walls of the town of Nisibis." However, James did not seek the death of his enemies, nor did he seek whatever kind of catastrophe and defeat rather, one small vexation which would cause them to flee from Nisibis. God heard the prayers of His chosen one and sent a plague of flies and mosquitoes upon the Persians, driving them away. Thereby, the town of Nisibis was spared. St. James lived long and honorably. He died peacefully in old age in the year 350 A.D.


In the fourteenth century, Maximus led an ascetical life as a monk on Mt. Athos in his own unique way. That is to say, he pretended to be a little crazy and constantly changed his dwelling place. His place of abode consisted of a hut made from branches. He built these huts one after the other and then burned them, for this he was called Kapsokalivitos, i.e., "hut-burner. He was considered insane until the arrival of St. Gregory Sinaites to Mt. Athos, who discovered in Maximus a unique ascetic, a wonder-working intercessor and "an angel in the flesh." He died in the Lord in the year 1320 A.D.



Prayer in the heart beats as a heart,
Prayer in the heart, together with breathing,
Internal prayer, the light from within,
On Athos, was manifested by Maximus.
As a spirit without a body, Maximus was uplifted,
From prayer, completely radiated with light;
From prayer, was filled with joy
From prayer, was filled with satisfaction
Through prayer, saw the heavens opened.
Through prayer, the human being was glorified,
By prayer, felt the nearness of Christ,
The Holy All-Pure One openly appeared to him.
With heaven the soul of Maximus was sated.
Gregory of Sinai once asked him:
"Tell me, O righteous Maximus, from where do you know
That you have good and not evil visions,
And that all of these are not illusions of the devil,
False temptations and Satan's deceptions?"
"From this, I know," says he, "that they are not lies,
That these visions, the spirit and body console,
That my spirit always yearns after them
That, from the sign of the cross, they will not vanish,
By sweet joy, a temptation, I know it is not,
By blessed joy that warms me completely."


A good deed done in silence is worth more than a good deed done with an explanation and is incomparably worth more than the most spiritual explanation without a good deed. From St. Nicholas of Myra in Lycia, no words have remained, but his deeds have remained. On three occasions without any explanations, he came at night to the home of a poor man and secretly tossed a bag of gold through the window. A certain elder of a Scete in Egypt became very ill and desired to eat a little fresh bread, for the bread that the monks ate, at that time, was dried in the sun and lasted for months. Upon hearing this, one of the monks, not saying anything to anyone, departed the Scete and went to a distant town where he purchased fresh bread for the ailing elder. Learning about the effort of this monk, the elder did not want the bread saying: "That is the blood of my brother!" (That is to say, the brother, provided it with great difficulty, with great effort). Then, the other monks implored the elder to eat, saying to him, "Do not despise the sacrifice of the brother." What kind of explanation and what words of brotherly love are able to replace this simple and silent act of brotherly love?


To contemplate the hunger and thirst of the Lord Jesus for justice:

1. How He comes into the world to restore down-trodden justice;
2. How He proclaims God's justice and unmasks injustice;
3. How He hurriedly does numerous acts of justice in order to leave us an example.


About the Kingdom of God which is within

"The Kingdom of God is within you" (St. Luke 17:21).

All that belongs to God carries the seal of immortality. And, the Kingdom of God is immortal. If we desire to breathe the air of immortality, we must enter within ourselves, within our hearts, within the Kingdom of God. Outside of ourselves is the air of time, the air of transitoriness and decay in which the soul breathes with difficulty. The kingdom of nature is the sensual kingdom; hence, a foreign kingdom in comparison to our soul which represents our inner kingdom. Why do men love to reside for a long, long time in a foreign land? Why do they rarely and reluctantly enter into their own home? Whenever we think about the world, we think about that which is foreign land. Whenever we converse about the sensual world, we converse about a foreign land. Living by the senses, we are similar to a man who rushes around all day to the homes of strangers, and only at night, returns to his own home to sleep. And so, we dedicate our vigilance to death and our sleep to immortality! We come to ourselves; we return to ourselves only in sleep. But, even our sleep is dreaming of our reality, i.e., even when we are in our own home, in an unconscious state, we dream of foreign homes: Our dreams are sensual, for our consciousness is sensual. And so, we are in a foreign land; we are strangers in reality and in dreams. We are constantly outside ourselves. The Lord wants to return us to ourselves, in His home and to His homeland. For us, the Kingdom of God is within us: outside of ourselves is a foreign land. In order to escape from a foreign land and find our true home, in which we directly encounter God, we must enter within ourselves, into our hearts. There is the King, there also is the Kingdom.

O Lord, King of the angels and saints, show us the riches and the light of Your Kingdom within us. That we may love Your kingdom more than we love the foreign land of the sensual, the kingdom of change and transitoriness.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

13. ЈАНУАР (стари) или 26. ЈАНУАР (нови календар)

1. Свети мученик Ермил и Стратоник. Цар Ликиније подиже велико гоњење на хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон тој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше. Ермил исповеди слободно своју веру у Христа, и одговорицару на све претње: Господ ми је помоћник: Господ ми је помоћник не бојим се, шта ми може учинити човек (Псалми Давидови 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше страдања Ермилова. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди, да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу, и хришћани их нађоше и сахранише на 18 стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

2. Свети Јаков, епископ нисибијски. Као отшелник живљаше лети у отвореном пољу, а зими у пећини. Једном сиђе у град Нисибију да види како вера хришћанска успева и како хришћани живе. Но ту буде изабран за епископа. Учествовао на I Васељенском Сабору и заштићавао Православље од Аријеве јереси. Догоди се једном да незнабожни Персијанци нападну с војском на Нисибију. Свети Јаков с литијом изађе до бедема градских, и сам се попе на бедем и шеташе по бедемима не бојећи се непријатељских стрела, које беху управљене на њега. Шетајући тако светитељ се мољаше Богу, да Бог сачува град и верне на тај начин, што ће послати мухе и комарце на Персијанце, и тиме отерати ове од зидова града Нисибије. Није, дакле, тражио смрт непријатељима нити ма какву врсту погибије и пораза, него само једну малу досаду, која би их отерала одатле. И Бог услиша молитву свога угодника, и посла много муха и комараца на Персијанце, те ове отера а град Нисибију спасе. Поживе свети Јаков дуго и чесно, и мирно сконча у дубокој старости, 350. године.

3. Преподобни Максим Капсокалива. У XИВ веку подвизавао се као монах у Светој Гори на свој нарочити начин; на име: правио се мало јуродив и стално је мењао своје обиталиште. А његово обиталиште била је колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тојест Паликолиба. Сматран је за лудака све док није у Свету Гору дошао свети Григорије Синаит, који у Максиму открије јединственог подвижника, чудотворног молитвеника и „ангела у телу.” Преставио се Господу 1320. године.

Молитва у срцу као срце лупа,
Молитва у срцу са дисањем скупа,
Внутрена молитва, та светлост внутрена,
На Атону беше Максимом јављена.
Као дух без тела Максим се дизаше,
Од молитве сав се светлошћу сијаше;
Од молитве беше испуњен радошћу,
Од молитве беше испуњен ситошћу
Кроз молитву виде небо откровено,
Кроз молитву — биће људско прослављено,
Молитвом осети и близину Христа,
Јавно му се јави и Света Пречиста.
Максимова душа беше небом сита,
Григор'је Синаит једном га запита:
— Праведни Максиме, кажи одкуд знадеш,
Да визије добра а не зла имадеш?
И да све то нису ђаволска маштања
И прелести лажне, сатанска варања?
— Отуд, рече, знадем, да то нису лаже,
Што ми те визије дух и тело блаже,
Што за њима увек душа моја чезне
Што од крсног знака то неће дaишчезне,
По радости слаткој знам да прелест није,
По радости благој што ме свега грије.


Добро дело с ћутањем више вреди него добро дело с објашњењем, и несравњено више него најдуховитије објашњење без добра дела. Од светог Николаја Мирликијског нису остале никакве речи, али су остала дела. Без икаквих објашњења он је у три маха долазио ноћу кући једног сиромаха и убацивао тајно кроз прозор по једну кесу злата. — Неки старац у Скиту Мисирском разболи се тешко, и пожели да једе мало свежег хлеба (јер хлеб који монаси тада јеђаху беше сушен на сунцу и трајаше месецима). Чувши то један од монаха ништа не рече него изиђе и оде далеко у неки град, одакле донесе свеж хлеб болесноме старцу. Сазнавши старац за труд тога монаха, не хте јести хлеб рекавши: то је крв брата! (тојест то је брат с муком доставио). Тада остали монаси умолише старца да једе говорећи му, да не презре жртву брата. — Каква објашњења и какве речи о братољубљу могу заменити ово просто и ћутљиво дело братољубља?


Да созерцавам глад и жеђ Господа Исуса за правдом,

1. како Он долази у свет да поврати погажену правду;
2. како Он објављује правду Божију и изобличава неправду
3. како Он журно чини безбројна дела правде, да би оставио пример.


о царству Божјем, које је унутра

Царство Божје је унутра у вама (По Луки 17, 21)

Све што је Божје, носи печат бесмртности. И царство Божје царство је бесмртно. Ако желимо, дакле да дишемо ваздух бесмртности, морамо ући унутра у себе, у срце своје, у царство Божје. Изван нас је ваздух времена, ваздух пролазности и трулежи, у коме душа тешко дише. Царство природно царство је чулно, отуда царство туђине у сравњењу са душом нашом, која представља унутрашње царство наше. Зашто људи воле да се баве дуго, дуго у туђини? Зашто ретко и нерадо улазе у своју сопствену кућу? Кад год мислимо на свет, мислимо о туђини. Кад год се разговарамо о чулном свету. ми се разговарамо о туђини. Живећи по чулима ми личимо на човека, који цео дан јури по туђим кућама, а увече се враћа својој кући на спавање. И тако будноћу своју посвећујемо ми смрти, а спавање бесмртности! Ми долазимо к себи, враћамо се у себе само у сну? Но и наш сан нашу јаву, тојест и кад смо у својој кући у бесвесном стању ми сањамо туђе куће: наши снови чулни су, јер је јава чулна. И тако ми смо у туђини, и туђи и на јави и у сну. Непрестано ми смо ван себе. А Господ хоће, да нас врати у нас саме, у дом свој и домовину своју. За нас је царство Божје унутра у нама: ван нас је туђина. Да би избегли из туђине и нашли прави дом свој, у коме се сретамо непосредно с Богом, ми морамо ући у себе, у срце своје. Ту је Цар, и ту је царство.

О Господе и Царе ангела и светитеља, покажи нам богатство и сјај царства Твог унутра у нама. Да би заволели царство Твоје више него што волемо чулну туђину, царство променљивости и пролазности. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič