The Prologue January 03 / January 16

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date February 3, and New Calendar date February 16.


Malachi was the last of the prophets in time. He was born after the return of the Hebrews from the Babylonian Captivity in 538 B.C. He was unusually handsome in countenance. According to legend, the people called him an angel, perhaps because of his external beauty or because of his spiritual purity, or even, perhaps because of his association with an angel of God. On many occasions he spoke face to face with an angel. When this occurred, others heard the voice of an angel; but they were not worthy to see the face of the angel. That which the angel proclaimed, the young Malachi prophesied. He cried out against ungrateful Israel and against the lawless priests. Five hundred years before Christ, Malachi clearly prophesied the coming and the mission of John the Baptist: "Lo, I am sending my messenger to prepare the way before me" (Malachi 3:1). Mainly, he is the prophet of the day of the Dreadful Judgment. "Before the day of the Lord comes, the great and terrible day" (Malachi 3: 23-24). He presented himself to the Lord while still young. Following him, there were no more prophets in Israel until John the Baptist.


Gordius was born in Caesarea of Cappadocia. He was an officer in the Roman army during the reign of Emperor Licinius. When a terrible persecution of the Christians broke out, Gordius left the army and his rank and withdrew to the wilderness of Sinai. Alone on Mount Horeb, Gordius spent his time in prayer and contemplation on the mysteries of heaven and earth. He especially contemplated on vanity and the worthlessness of all over which men strive and fight for on earth, and, finally, he wished to die and to be translated into the eternal and incorruptible life. With this desire he descended into the town at the time of certain pagan races and games. Gordius presented himself to the mayor of that town, declaring that he was a Christian. In vain did the mayor of the town try, through flatteries and threats, to dissuade him from the Faith. Gordius remained unwavering and firm as a diamond, saying: "Is it not sheer folly to purchase with this short-lived life, a life of eternal torment and spiritual death." Being condemned to death, he joyfully hurried to the scaffold and along the way spoke to the executioners about the glorious and sweet teachings of Christ. With the name of Christ on his lips Gordius offered his young body to the sword and his righteous soul to God in the year 320 A.D.


Genevieve is the Patroness of the city of Paris. Through fasting, prayer and almsgiving she was made worthy of the Kingdom of God and died on January 3, 512 A.D., in the eighty-ninth year of her life.


Malachi proclaims what the angel tells him:
The day, the day, O the day is coming! The day which like an oven is blazing.
Who will endure it? Who will survive it?
Who, with their justice, before the Judge will stand?
All non-believers as a dry stubble will be
Food for the hungry fire. Weeping, sighing and shrieking!
The fire overflows and as a river flows,
Here what can the tongue of a sinner say?
O, my priests, you, who do not render Me praise,
Why do not your tongues the glory of the Lord sing?
Everywhere, among the people, you have become despised,
For My judgment, law and miracles you scorn.
I, the Lord am speaking, the Lord of hosts,
O, of those odious sorcerers, the judgment severe!
The fire when it charges, the smoke and the dreadful rumble it chases
Then, the hand of the Lord does not caress anymore.
Repent, O people, while days you have left,
Return to Me and I will return to you.
I the Lord am speaking, the Lord of hosts,
Return to Me and I will return to you.
Malachi proclaims what the angel tells him:
The day, the day, O the day is coming! The day which like an oven is blazing.


God permits humiliation and ruin to befall a proud man when he thinks that his strength is secured forever. When the pernicious Roman Eparch [Governor] Tarquinius beheaded Blessed Timothy, he summoned St. Sylvester and threatened him with death if he did not reveal Timothy's inheritance and in addition immediately offer sacrifice to the idols. Without fear and trembling, this discerning saint responded to the eparch with the Evangelical words: "You fool, this night your life will be demanded of you" (St. Luke 12:20), "and that with which you boast that you will bring to me (i.e. death) will occur to you." The proud eparch shackled Sylvester in chains and threw him into a dungeon intending to kill him shortly. Having done this, the eparch sat down to eat lunch, but a fish bone caught in his throat. From noon to midnight, the physicians struggled to save his life but all was in vain. At midnight, Tarquinius gave up his proud soul in greatest torments. And so the prophecy of St. Sylvester was fulfilled, as also were the Biblical words: "Pride goes before disaster" (Proverbs 16:18).


To contemplate the Guardian Angel:

1. How he stands at my right side upholding me in everything until I depart from the law of God;
2. How I have offended him on numerous occasions and how I drove him away from me transgressing the law of God.


About how the Kingdom of God is gained with the heart and not with the tongue

"Not everyone who says, 'Lord, Lord' will enter the Kingdom of Heaven" (St. Matthew 7:21).

Brethren, one does not gain the Kingdom of God with the tongue, but with the heart. The heart is the treasury of those riches by which the kingdom is purchased; the heart and not the tongue! If the treasury is full with the riches of God, i.e., a strong faith, good hope, vivid love and good deeds, then the messenger of those riches, the tongue, is faithful and pleasant. If the treasury is void of all those riches, then its messenger [the tongue] is false and impudent. The kind of heart, the kind of words. The kind of heart, the kind of deeds. All, all depends on the heart.

courtesy of

Hypocrisy is helpless before men, and is even more helpless before God. "If then I am a father," says the Lord through the Prophet Malachi, "If then I am a father where is the honor due to me?" And If I am a master, where is the reverence due to me?" (Malachi 1:6). That is, I hear you call me father, but I do not see you honoring me with your heart. I hear you call me master, but I do not see fear of me in your hearts.

Our prayer: "Lord! Lord!" is beautiful and beneficial only when it emerges from a prayerful heart. The Lord Himself commanded that we pray unceasingly, but not only with the tongue to be heard by men, but rather enclosed in the cell of the heart so that the Lord could hear and see us.

Lord, majestic and wonderful, deliver us from hypocrisy and pour Your fear into our hearts so that our hearts could stand continually upright in prayer before You.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

3. ЈАНУАР (стари) или 16. ЈАНУАР (нови календар)

1. Пророк Малахија. Последњи од пророка по времену. Родио се после повратка Јевреја из ропства вавилонског. Био је лицем необично леп. По предању народ га је називао ангелом, можда због његове спољашње лепоте или због душевне чистоте, или пак због дружбе с ангелом Божјим. Често је говорио с ангелом лицем у лице. Када се то дешавало и други су неки чули глас ангелски, али се нису удостојили да виде лице ангелско. Оно што му је ангел јављао млади пророк је и прорицао. Викао је на неблагодарни Израиљ, и на безаконе свештенике. На 500 година пре Христа прорекао је јасно појаву и службу Јована Крститеља. Но углавном он је пророк дана страшнога Суда. Преставио се Богу у младости, и после њега није више било пророка у Израиљу до Јована Крститеља.

2. Свети мученик Гордије. Рођен у Кесарији Кападокијској. Био је официр у римској војсци у време цара Ликинија. Но када наста страшно гоњење хришћана, он напусти војску и свој чин, и удаљи се у пустињу Синајску. Усамљен на планини Хориву Гордије провођаше време у молитви и размишљању о тајнама неба и земље. Нарочито пак размишљаше о сујети и ништавности свега онога, око чега се људи толико муче и боре на земљи, па најзад пожели да умре и пресели се у живот непролазни и нетрулежни. С том жељом он сиђе у град у време неких незнабожачких трка и игара. Пријави се градоначелнику као хришћанин. Узалуд га овај одвраћаше од вере, с ласкама и претњама. Гордије оста непоколебљив и тврд као дијамант, и говораше: „Није ли очито безумље куповати овим кратковременим животом вечну муку и погибао душевну?” На смрт осуђен он радосно хиташе губилишту и уз пут говораше џелатима о дивној и слаткој науци Христовој. И с именом Исусовим на уснама он предаде своје младо тело мачу а праведну душу Богу 320. године.

3. Света Геновева, заштитница града Париза. Постом, молитвом и милостињом удостојила се царства Божјег, и упокојила се 3. јануара 512. године у 89. години свога живота.

Малахија јавља што му ангел збори:
— Дан, дан, о дан иде! дан што ко пећ гори.
Ко ће га поднети? ко се одржати?
Ко са својом правдом пред Судију стати?
Сви безбожни биће ко суха стрњика,
Храна гладном огњу. Плач, уздах и цика!
Прелива се огањ, и ко река тече,
Шта ту може језик грешника да рече?
Свештеници моји, беславници моји,
Што вам језик славу Господњу не поји?
Презрени постасте код народа свуда,
Јер суд мој презресте, и закон, и чуда.
Ја Господ говорим, Господ над војскама,
О да тешка суда мрским врачарама!
Кад огањ појури, дим, и страшна хука,
Тад Господња више не милује рука.
Покајте се, људи, док још има дана,
Вратите се к мени, па ћу и ја к вама.
Ја Господ говорим, Господ над војскама:
Вратите се к мени, па ћу и ја к вама.
Малахија јавља што му ангел збори:
Дан, дан, о дан иде! дан што ко пећ гори!


Понижење и пропаст попушта Бог на охола човека, када овај мисли да је његова сила за навек осигурана. Када зли римски епарх Тарквиније посече блаженог Тимотеја, призва он светога Силвестра и запрети му смрћу ако му не прокаже заоставштину Тимотејеву и ако још уз то одмах не принесе жртву идолима. Без страха и трепета одговори му прозорљиви светац јеванђелским речима: безумни, ове ноћи узећу душу твоју од тебе, а оно што се хвалиш да ћеш нанети мени (тојест смрт) десиће се теби. Охоли епарх окова Силвестра у окове и баци га у тамницу с намером да га ускоро погуби. Учинивши то он седе да руча. Но рибља кост застаде му у грлу. Од подне до поноћи мучише се лекари да му живот спасу, али све узалуд. У поноћи Тарквиније испусти своју охолу душу у највећим мукама. И тако се обистини пророчанство светог Силвестра, а и реч библијска: охолост долази пред погибао (Приче Соломунове 16. 18).


Да созерцавам ангела хранитеља, и то:

1. како ми он стоји с десне стране подржавајући ме све док ја не оставим закон Божји;
2. како сам га ја много пута увредио и од себе одагнао, грешећи се о закон Божји.


о томе како се срцем задобија царство Божје а не језиком

Неће сваки који ми говори: Господе! Господе; ући у царство небеско (По Матеју 7, 21)

Језиком се, браћо, не осваја царство Божје него срцем. Срце је ризница онога блага, којим се царство купује, срце а не језик. Ако је ризница пуна блага Божјега, то јест јаке вере, добре наде, светле љубави и добрих дела, онда је и весник тога блага, језик, веран и мио; ако ли је ризница празна од свега тога блага, онда је и весник њен лажан и дрзак. Какво срце онакве и речи. Какво срце онаква и дела. Све, све зависи од срца.

Притворство је немоћно и пред људима, још немоћније пред Богом. Ако сам ја отац, говори Господ кроз пророка Малахију, ако сам ја отац, где је чест моја? и ако сам господар, где је страх мој? То јест: чујем да ме зовете оцем, али не видим да ме чествујете срцем. Чујем да ме зовете господарем, али не видим страха према мени у срцима вашим.

Наша молитва: Господе! Господе! красна је и корисна само онда када извире из молитвеног срца. Сам је Господ наредио, да се молимо непрестано, али не само језиком, да би нас људи чули, него затворени у клијет срца, да би нас Господ чуо и видео.

Господе величанствени и дивни, избави нас од лицемерства и ули страх Твој у срца наша, да би срце наше стајало непрестано усправно на молитви пред Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič