The Prologue January 29 / February 11

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date January 29, and New Calendar date February 11 .


The principal feast of St. Ignatius is celebrated in winter on December 20. On this date is commemorated the translation of his relics from Rome, where he suffered martyrdom, to Antioch where earlier he was a bishop. When St. Ignatius was summoned to Rome before Emperor Trajan to account for his faith, he was accompanied on this long journey by several citizens from Antioch who were motivated in this by a great love toward their wonderful Arch-shepherd. Since he would never deny his faith in Christ, this saint of God who abhorred all adulation and promises of Emperor Trajan, was condemned to death and was thrown into the Circus Maximus before wild beasts. The wild beasts tore him apart, and he gave up his soul to God. His companions then gathered his exposed bones and took them to Antioch and honorably buried them. But when the Persians captured Antioch in the sixth century, the relics of St. Ignatius were again translated from Antioch to Rome.


They all suffered martyrdom for the Lord Jesus Christ in Samosata during the reign of Emperor Maximilian in the year 297 A.D. Philotheus and Hyperechius were aristocrats and the others were young men of noble birth. The pagans inflicted a terrible death upon them, hammering nails into the heads of each of them,. They suffered martyrdom honorably and entered into eternal joy.


Lawrence voluntarily chose the life of a recluse following the examples of earlier recluses Isaac and Nicetas. However, he guarded against diabolical temptations which, in the beginning, befell the other two. With great restraint, prayer and godly-thoughts, Lawrence attained a high state of perfection. He learned from a terrified demon that of one-hundred eighteen monks in the Monastery of the Caves, thirty of them were given by God the authority over evil spirits. Lawrence presented himself to the Lord in the year 1194 A.D.



The bitter death of Christ dulled the stinger of death
And drove away for ever the irrational fear of death.
A flock of martyrs swarmed after Christ
In death - but, without fear, without complaints and without shrieks;
And many with rejoicing hurried to death
Because, before their deaths, they saw angels and heaven.
Saint Ignatius traveled to Rome;
Along the way, to the Living God, he prayed
As a son would pray to his parents,
That the teeth of the beasts grind him, grind him!
That for which he prayed to God, God granted him,
Behold, but the saint, having been ground, remained alive!
Alive and whole; until now, before the Table of Heaven
Bread made tender by torture for Christ -
Saint Ignatius, the courageous Theophorus,
Throughout the ages, he imparts courage to those being tortured.
There are two sufferings; there can only be two sufferings:
For justice or for sins, this cannot be hidden.
Pain for one's sins is pain without hope,
But pain for justice is joy without sorrow.
As a light through rain that decorates the rainbow
Thus, the joy, through tears and through gentle sorrow,
On the spiritual heaven, Paradise and God is pictured -
That strengthens the souls of the holy martyrs.


The more a man advances in spiritual knowledge and in purification of the heart, the more it appears to him that the depth in which he finds himself is even lower and that the height to which he strives is even higher. When one spiritual giant on his death bed heard that his companions were praising him because of his great asceticism, he began to weep and said, "My children, I have not even begun my spiritual life." When St. Ignatius, that God-bearer, lay chained in the dungeon, he wrote to the Ephesians: "I do not command you as though I stand for something. Even though I am in chains for the Name of Jesus Christ; nevertheless, I still have not perfected myself in Him. Now I am beginning to be His disciple, and I speak to you as a collegium of my teachers."


To contemplate the Lord Jesus on the simplicity of His behavior:

1. How He behaved simply with fishermen as well as with the scribes and princes;
2. How He responds to everyone and enters into the home of everyone who invites Him;
3. How His royal dignity clearly radiates through all the simplicity of His behavior.


About perfection through the fulfilling of the will of God

"Jesus said to them, `My food is to do the will of the One Who sent Me and to finish His work' " (St. John 4:34).

Here is a saving example given to us by our Savior! He Who had such power, authority and wisdom says that He came into the world, not to do His will but the will of the Father and not to do His work but the work of His Father; but we, even though we are as weak as a cobweb, continuously emphasize our will and some, our work! Although the Son is equal to the Father as He says in another place: "The Father and I are one" (St. John 10:30); nevertheless, the Lord Jesus says that He came into the world to do His Father's will and to accomplish His Father's will. He is saying this not in order show the smallness of His being before the Father's being, for their being is one, but rather to show the greatness of His love toward the Father, and in order to motivate us, out of love toward God, to totally adopt His will.

All of our misery in this life comes from the fact that we do not implement the will of Him Who sent us into this world. And we do not implement His will because we do not have love toward Him. For, whoever loves someone, he does so according to his will. The Lord Himself said, "If you love Me, you will keep My commandments" (St. John 14:15). By what could the Lord be able to proclaim His love toward the Father, if not by fulfilling the will of the Father? And, by what means can we proclaim our love toward the Lord Jesus crucified for us on the Cross, if not by fulfilling His will?

Our will, O my brethren, is as deceitful as a shadow. Let us not follow it so that we do not perish. But let us follow the will of the Lover of Mankind, the Lord, Who alone knows what is best for us.

O Humble and Man-loving Lord, teach us to do Your will.

To You be glory and thanks always, Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

29. ЈАНУАР (стари) или 11. ФЕБРУАР (нови календар)

1. Свештеномученик Игњатије. Главно празновање светог Игњатија јесте у зиму 20. децембра. Овога датума пак празнује се пренос његових моштију из Рима, где мученички пострада, у Антиохију, где је раније био архијерејем. Када свети Игњатије беше позван у Рим, да пред царем Трајаном одговара за своју веру, на томе дугом путу пратише га неколико грађана из Антиохије, побуђени на то великом љубављу према своме дивном архипастиру. Светитељ Божји, пошто се никако не хте одрећи вере Христове презревши сва ласкања и обећања цара Трајана, би осуђен на смрт и бачен у Цирку Великом пред зверове. Зверови га растргоше, и он предаде душу своју Богу. Тада његови пратиоци сабраше његове обнажене кости, пренеше у Антиохију, и чесно сахранише. Но када Персијанци заузеше Антиохију у ВИ веку мошти светог Игњатија поново се врате из Антиохије у Рим.

2. Свети Мученици Роман, Јаков, Филотеј, Иперихије, Авив, Јулијан и Паригорије. Сви ови пострадаше за Господа Исуса Христа на Самосату у време цара Максимијана 297. године Филотеј и Иперихије беху великаши, а остали беху младићи знаменита рода. Уморише их незнабошци грозном смрћу, укуцавши ексере у главу сваком од њих. Чесно пострадаше и у вечну радост униђоше.

3. Преподобни Лаврентије Печерски. Драговољно изабрао затворенички живот попут ранијих затвореника, Исакија и Никите, опрезно чувајући се ђаволске прелести, којој се ова двојица у почетку подаше. Великим уздржањем, молитвом и богомислијем достигао висок степен савршенства. Од уплашеног демона сазнао да у Печерском манастиру од 118 монаха има њих 30, којима је дата од Бога власт над злим дусима. Представио се Господу 1194. године.

Горка смрт Христова жалац смрти ступи,
И одагна навек страх од смрти глупи.
Поврви за Христом јато мученика
У смрт — но без страха, и жалбе, и крика;
А многи с весељем у смрт полетеше,
Јер ангеле пред смрт и небо видеше.
Игњатије свети у Рим путоваше,
Живог Бога уз пут мољаше, мољаше, —
Ко син што се моли своме родитељу,
Да га зверски зуби самељу, самељу!
Што Бога молио, Бог му даровао,
Ал' самлевен светац, гле, жив је остао!
Жив и цео до сад за трапезом неба
Хлеб умекшан муком рад Христовог — хлеба.
Игњатије свети Богоносац смели
Кроз векове храброст мученима дели.
Два мучења има, и два могу бити:
За правду, ил' грехе — то се не да скрити.
Мука је за грехе мука без надања,
А мука за правду — радост без јадања.
Ка' светлост кроз кишу што нашара дугу
Тако радост, кроз плач и кроз благу тугу,
По духовном небу Рај и Бога слика —
То и снажи душу светих мученика.


Што више један човек напредује у духовном сазнању и очишћењу срца, то му изгледа низина, у којој се налази, све нижа, а висина, којој греди, све виша. Кад је један духовни великан лежао на самртној постељи, па чувши где га другови похваљују због његових великих подвига, он се заплака па рече: „Децо, ја нисам ни почетак учинио у духовном животу.” Када је свети Игњатије Богоносац лежао окован у тамници, он је писао Ефесцима: „Не заповедам вам као да ја нешто значим. Мада сам у оковима за име Исуса Христа, ипак се још нисам усавршио у Њему Сад почињем бити учеником, и говорим с вама као с калегнумом наставника мојих.”


Да созерцавам Господа Исуса у простоти понашања, и то:

1. како се Он просто опходи како са рибарима тако и са књижевницима и кнезовима;
2. како се Он сваком одазива и улази у кућу свакога ко Га позове;
3. како кроз сву простоту Његовог понашања зрачи јасно царска отменост.


о савршевству кроз вршење воље Божје

Јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао, и да свршим његов посао (По Јовану 4, 34)

Ево спасоносног примера који нам даје Спаситељ наш! Он који је имао толику силу м власт и мудрост говори, да је дошао у свет не да изврши вољу Своју него вољу Оца Свога и не да сврши Свој посао него Његов, а ми, мада немоћни као паучина, непрестано истичемо своју вољу и неки свој посао! И ако је Син раван Оцу, као што и вели на другом месту: ја и отац једно смо, ипак Господ Исус говори, да је Он дошао у свет да изврши вољу Очеву и да сврши посао Очев. Ово Он говори не зато да би показао маленост бића Свог пред бићем Очевим, јер биће је једно, него зато да би показао величину љубави Своје према Оцу, и да би нас побудио да из љубави према Богу усвојимо потпуно вољу Његову.

Сва наша беда у овоме живота долази отуда што ми не спроводимо вољу Онога који нас је и послао у свет. А Његову вољу ми не спроводимо зато што немамо љубави према Њему. Јер ко год некога љуби, чини му по вољи. Сам је Господ рекао: ако имате љубави к мени, заповијести моје држите (По Јовану 14,15.). Чиме би Господ Исус могао Јавити љубав своју према Оцу, ако не вршењем воље Очеве? И чиме ми можемо јавити љубав нашу према Господу Исусу, распетом за нас на крсту, ако не вршењем воље Његове?

О браћо моја, наша је воља варљива као сен; не следујмо њој, да не погинемо. Него следујмо вољи човекољубивога Господа, који једини зна, шта је за нас најбоље.

О Господе смерни и човекољубиви, научи нас творити вољу Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič