The Prologue April 14 / April 27

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 14, and New Calendar date April 27.


Martin became pope on July 5, 649 A.D., at the time of the furious debates between the Orthodox and the Monothelete heretics, who adhered to the belief in a single will in Christ. Reigning at that time was Constans II, the grandson of Heraclius. The Patriarch of Constantinople was Paul. In order to establish peace in the Church, the emperor complied a booklet, entitled Type [Typos] which was very favorable to the heretics. Pope Martin convoked a Council of one-hundred five bishops (in the Church of the Holy Savior in the Lateran Palace in October) which condemned this pamphlet of the emperor. At the same time, the pope wrote a letter to Patriarch Paul imploring him to adhere to the purity of the Orthodox Faith and to counsel the emperor to renounce this heretical sophistry. This letter angered both the emperor and the patriarch. The emperor dispatched Olympius, one of his commanders, to Rome to bring the pope to Constantinople in bonds. The commander did not dare to bind the pope but bribed a soldier to slay him in church with a sword. When the soldier entered the church with the concealed sword, he was instantly blinded. Thus, by the Providence of God, Martin escaped death. At that time, the Saracens attacked Sicily and Olympius was ordered to Sicily and there he died. Then, according to the intrigue of the heretical Patriarch Paul, the emperor dispatched Theodore, another commander, to bind the pope and to bring him to Constantinople under the accusation that he, Pope Martin, was in collaboration with the Saracens and does not honor the All-Pure Mother of God. When the commander arrived in Rome and read the accusation against him, Pope Martin responded that: "This was slanderous and that he has no association with the Saracens, the adversaries of Christianity. As regards the All-Pure Mother of God; if one does not honor her and does not confess her and does not reverence her, let him be cursed in this world and in the next." However, this did not alter the decision of the commander. Pope Martin was bound and brought to Constantinople where he lay for a long time in prison, painfully ill, suffering from anxiety and hunger, until finally, he was sentenced to exile to Cherson. Pope Martin lived for two years in exile and died in the year 655 A.D., offering his soul to the Lord, for Whom he suffered much. Two years prior to Pope Martin's death, the repentant Paul died. When the emperor visited him before his death, Paul turned his head toward the wall and wept, confessing that he had greatly sinned against Pope Martin and begged the emperor to release him.


All three were pagans and, at first, were fire worshippers. All of them were servants in the palace of the Lithuanian Prince Olgard in Vilna. They were formerly called: KRUGLETZ, KUMETZ AND NEZILO. All three were baptized by Nestor, the priest. All three were hanged, one after the other on the same oak tree in the year 1347 A.D. Christians cut down the tree and erected a church in honor of the Holy Trinity. The revered relics of these martyrs were then placed in this church and a holy altar table was carved from the stump of the oak tree. Their relics repose in Vilna.


At first Ardalion was an actor-comedian. For the sake of entertaining the people, he eagerly played the role of a martyr for the Faith deriding Christians in every possible manner. When a persecution surfaced during the reign of Emperor Maximian, his spirit completely changed. In front of the crowd, he cried out in a loud voice that he is a Christian and that he was not jesting. For this, Ardalion was condemned, suffered for Christ and died tied to a red hot framework of rods thus portraying a true and honorable role of a martyr.



Saint Martin the Pope, before the Senate speaks:
May my body be crushed and burned,
And the most cruel sufferings, I will joyfully endure;
But, the True Faith, I will not deny.
The Good Savior was God and Man,
Two natures different with two wills, He bore,
But, two natures in one person,
And, both wills in a single light.
Such a Faith, all the Fathers passed on to us,
For such a Faith, many suffered.
May I suffer also; of all, the least
The servant of my Lord, of all the most sinful!
Thus, Martin confessed his faith to all
And truth did he speak before the heretics.
O what is the worth of man when he fears God:
Above little men, he [Martin] stands as a mountain!


"It is befitting for a monk to love God as a son and to fear Him [God] as a slave," says St. Evgarius. Naturally, this is also befitting to every Christian, even though he might not be a monk. It is a great art for anyone to unite love for God and to have fear of God. Many other Holy Fathers whenever they speak about love for God, at the same time, also mention fear of God, and vice-versa. In his homily: "On Perfect Love," St. John Chrysostom speaks about suffering and the pains of Hell at the same time. Why? Because the great love of man toward God without fear, imperceptibly crosses over into pride and then, again, a great fear of God without love leads to despair.


To contemplate the resurrected Lord Jesus:

1. How He appeared to the disciples on the shore of the lake and addresses them as "children" (St. John 21:5) .
2. How He fills their nets again with fish and they knew Him but did not dare to ask Him, "Who are You?" (St. John 21:12).


About the personal experience of all the apostles

"What we have heard, what we have seen with our eyes, what we looked upon and touched with our hands---We proclaim now to you " (1 St. John 1:1).

Behold, such is the apostolic preaching! The apostles do not speak as worldly sages, nor like philosophers and even less as theoreticians who make suppositions about something in order to discover something. The apostles speak about things which they have not sought but which unexpectedly surrounded them; about the fact which they did not discover but, so to speak, unexpectedly found them and seized them. They did not occupy themselves with spiritual researches nor have they studied psychology, neither did they, much less, occupy themselves with spiritism. Their occupation was fishing - one totally experiential physical occupation. While they were fishing, the God-Man [Jesus] appeared to them and cautiously and slowly introduced them to a new vocation in the service of Himself. At first, they did not believe Him but they, still more cautiously and slowly with fear and hesitation and much wavering, came toward Him and recognized Him. Until the apostles saw Him many times with their own eyes and until they discussed Him many times among themselves and, until they felt Him with their own hands, their experienced fact is supernatural but their method of recognizing this fact is thoroughly sensory and positively learned. Not even one contemporary scholar would be able to use a more positive method to know Christ. The apostles saw not only one miracle but numerous miracles. They heard not only one lesson but many lessons which could not be contained in numerous books. They saw the resurrected Lord for forty days; they walked with Him, they conversed with Him, they ate with Him, and they touched Him. In a word: they personally and first handedly had thousands of wondrous facts by which they learned and confirmed one great fact, i.e., that Christ is the God-Man, the Son of the Living God, the Man-loving Savior of mankind and the All-Powerful Judge of the living and the dead.

O resurrected Lord confirm us in the faith and ardor of Your Holy Apostles.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

14. АПРИЛ (стари) или 27. АПРИЛ (нови календар)

1. Свети Мартин исповедник, папа римски. Постао папом 5. јула 649. године баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (једновољницима). Цароваше тада Констанс ИИ, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у цркви сам цар написа књижицу Гипос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане јеретичких мудровања. То писмо разљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, на једанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт.

У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријарха — јеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богометар ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века.” Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655. године.

На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.

2. Свети мученици Антоније, Јован и Евстатије. Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347. године. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.

3. Свети мученици Ардалнон Глумац. Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.

Свети Мартин папа пред Сенатом збори:
— Нека ми се тело скрши и сагори,
И најљуће муке радосно поднећу;
Но праве се вере ја одрећи не ћу.
Спаситељ је благи Бог и Човек био,
Два јестества разна с две воље носио,
Но оба јестества у једној личности,
И обадве воље у једној светлости.
Такву су нам веру сви Оци предали,
За такву су веру многи пострадали.
Нек пострадам и ја, од свих јевтинији,
Слуга свог Господа, од свих најгрешнији! —
Тако Мартин веру исповеди свима
И истину рече пред јеретицима.
О што човек вреди, кад се Бога боји:
Над људима малим ко планина стоји!


„Монаху приличи љубити Бога као син, и бојати Га се као роб,“ вели свети Евагрије. Наравно, то приличи и сваком хришћанину, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх, и обратно. Свети Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави“ говори у исто време о казни и пакленим му кама. Зашто? За то што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост: а велики страх опет без љубави одводи очајању.


Да созерцавам васкрлог Господа Исуса, и то:

1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!
2. како им опет напуни мреже рибом, и они Га познаше, но не смедоше питати: ко си ти?


о личном опиту свију апостола

Што чусмо, што видјесмо очима својима, што расмотрисмо и руке наше опипаше... то јављамо вама (Прва Јованова 1)

Ето каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски мудраци, нити као философи, а најмање као теоретичари, који стварају претпоставке о нечем, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима, које они нису тражили, но које су њих неочекивано окружиле, о факту, а нису они нашли него који је њих, тако, рећи, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима, нити су изучавали психологију, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов — једно скроз чувствено, телесно занимање. И кад су ловили рибу њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали, него су још опрезније и лаганије, са страхом и недоумицом и многим колебањем, прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим, и док нису много пута размотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је надприродан, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувстен и позитивно – научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана, с Њим ходали, с Њим разговарали, с Њим јели, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата, којима су сазнали и утврдили један крупан факт, на име: да је Христос Богочовек, Син Бога Живога, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих.

О Господе васкрсли, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič