The Prologue March 4 / March 17

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date March 4, and New Calendar date March 17.


This remarkable and famous saint first learned about the ascetical lifein the Egyptian Thebaid. He then went to the Jordan and there founded a community in which there were seventy monks. This community still exists today. He instituted a special Constitution [Rule] for his monastery by which the monks spent five days in their cells weaving baskets, reeds and rush mats. They were never allowed to light a fire in their cells. For five days they ate only a little dry bread and dates. The monks were required to keep their cells open so that when they went out, anyone could enter and remove whatever he needed from their cells. On Saturdays and Sundays they gathered in the monastic church. They had a common meal with a few vegetables and a little wine to the glory of God. Each monk would then bring in and place before the feet of the abbot that which he had made during the past five days. Each monk had only one robe. St. Gerasimus was an example to all. During the Great Lenten Fast he did not eat anything except what he received in Holy Communion. On one occasion, he saw a lion roaring from pain because there was a thorn in his paw. Gerasimus drew near to the lion, crossed himself, and removed the thorn in the animal's paw. The lion became so tame that he returned with Gerasimus to the monastery and remained there until the elder's death. When Gerasimus died, the lion succumbed from sorrow for him. Gerasimus attended the Fourth Ecumenical Council [Chalcedon, 451 A.D.] during the reign of Marcian and Plucheria. Even though in the beginning, Gerasimus leaned toward the Monophysite heresy of Eutyches and Dioscorus, he was a great defender and champion of Orthodoxy at the Council. St. Euthymius dissuaded him from this heresy. Of all of the disciples of Gerasimus, the most famous was St. Cyriacus the Recluse. St. Gerasimus died in the year 475 A.D., and was translated into the eternal joy of his Lord.


Paul and Juliana were brother and sister from Ptolemais in Phoenicia. They were brutally tortured for the sake of Christ by the Emperor Aurelius and were finally beheaded. Before their martyrdom many of their miracles were manifested, and were witnessed by many pagans. Through these miracles, many of the pagans were converted to the Faith. Several of these were beheaded and received their wreaths in the year 273 A.D.


He lived in the sixth century. He was so perfected in pleasing God that James cured the most gravely ill through his prayers. But the enemy of mankind lured him into great temptations. At one time, an immoral woman was sent to him by some scoffers. She misrepresented herself to James, pretending to be crying yet all the while luring him into sin. Seeing that he was going to yield to sin, James placed his left hand into the fire and held it there for some time until it was scorched. Seeing this, the woman was filled with fear and terror, repented and amended her life. On another occasion, James did not flee from his temptation, but rather he succumbs to a maiden, who was brought as alunatic by her parents to be cured of her insanity. He, indeed, healed her and after that, sinned with her. Then in order to conceal his sin he killed her and threw her into a river. As is common, the steps from adultery to murder are not too distant. James lived for ten years after that as a penitent in an open grave. At thattime there was a great drought which caused both people and live-stock to suffer. As a result of his prayers, rain fell; James knew that God had forgiven him. Here is an example, similar to that of David, of how twisted is the demon of evil; how by God's permission, the greatest spiritual giants can be overthrown, and through sincere and contrite penance, God, according to His mercy, forgives even the greatest sins and does not punish those when they punish themselves.



Who from the greater height falls, is injured more,
To the heights whoever is lifted, let him cautiously shield himself.
The holy apostle writes: "Whoever thinks that he is standing secure
should take care not to fall," (*) let him fear God.
James the Faster, according to the height of his soul, a giant was he,
But, he, from the heights slipped, and the devil toppled him;
One sin, to the other hastens, adultery rushes to murder,
James the Faster, himself, punishes, and God comforted him.
All virtues, one sin, is able to erode;
One hole in the granary, all the wheat pours out.
A house filled with fragrances, one handful of filth
Empties it of redolence and fills it with stench.
One-hundred victories nor one-hundred celebrations do not help
When in the final battle, the head is lost.
The spiritual life is a struggle against the hordes of the devil,
In this battle, from the beginning the proud are defeated.
Whoever invokes the Name of God with profound humility
That one, in battle, will be protected by God's mercy.
(*) I Corinthians 10:12


If the philosophies of men were able to satisfy man, why did the philosophers Justin and Origen become Christians? Why did Basil, Chrysostom and Gregory, who in Athens studying all the philosophy of the Greeks, receive baptism? And why did Blessed Augustine, who knew the wisdom of both the Greeks and the Romans, throw away all and seek salvation and illumination in the Faith of Christ? And St. Clement of Rome, who was very wealthy and very learned? And St. Catherine, who was from the royal house and knew all the worldly wisdom of the Egyptians? And the young Crown Prince Joasaph in India, to whom was known all the Indian philosophies? And many, many more who primarily sought explanations to the puzzles of the world and illumination for their souls in philosophy and, after that, entered the Church and worshipped the Lord Christ?


To contemplate the Mystery of Communion as the presence of our Lord Jesus in the Church on earth:

1. As the fulfillment of His promise, "And behold, I am with you always until the end of the age" (St. Matthew 28:20).
2. As His constant support of the faithful, to whom He said, "Without me, you can do nothing" (St. John 15:5).


About Pilate's wavering

"Consequently, Pilate tried to release Him, then, hehanded Him over to be crucified" (St. John19:12,16).

From where does this contradiction in Pilate stem? From where is this dual will in one and the same man? While he stood under the radiant face of Christ, Pilatefrom all his heart wanted to release the Just Man. But, when the darkness of the Jews overcame him, he agreed to the works of darkness. This is the seed [Jesus Christ], fallen among the thorns. While the face of Christ shown on the seed, the seed took root, but as soon as the seed was left without this light, the darkness of the thorns smothered it. When the Lord Jesus authoritatively spoke to Pilate of the Heavenly Kingdom, saying to him, "You would have no power over Me, if it had not been given to you from above" (St. John 19:11), Pilate then felt overcome by the fear of God. But when the masses of the Jews cried out to Pilate, "If you release Him, you are not a friend of Caesar" (St. John 19:12), then Pilate was overcome with fear from the worldly king. His fear for the body overcame his fear for his soul, as it happens occasionally, even today. Pilate was a disciple of worldly wisdom. Worldly wisdom does not offer strength but instills fear. Worldly wisdom does not sustain the soul but the body. Worldly wisdom does not instill fear for the soul but fear for the body and all that is physical. Here, in Pilate, we see an obvious and a pathetic example of what kind of men worldly wisdom produces and educates, sidestepping God and going against Christ. Pilate's weak character and wavering soul is a picture, not only of pagans, but also of weak Christians. Certain Christians daily, imperceptibly and, more often,unconsciously, would for a while like to eliminate Christ from the darkened and evil instinct of the Jews within themselves. Then, at other times, they would like to abandon Him to that instinct for crucifixion. This always happens when a Christian transgresses some of the commandments of Christ for the sake of fulfilling some of his own physical desires. For a moment, that commandment enlightens the heart of a wavering Christian and again, for a moment, the physical darkness overcomes him so much that he completely succumbs to it. O Lord, long-suffering, do not turn away the radiance of Your face from us even for one twinkling of the eye, so that the darkness does not overcome us.

O Lord help us that we will remain children of the light until the end.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

4. МАРТ (стари) или 17. МАРТ (нови календар)

1. Преподобни Герасим. Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су пет дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; пет дана јели су само по мало суха хлеба и урме;монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на ИВ Сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па и ако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Етихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

2. Свети мученици Павле и Јулијанија. Брат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала, која видевши многи незнабошци обрате се у веру, те неки и од њих бише посечени, 273. године, и примише венце.

3. Свети Јаков Посник. Живео у ВИ веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном буде послата к њему жена развратна од неких насмешљиваца. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то жена се испуни страхом и ужасом, покаја се и поправи свој живот. Али другом приликом он не одоле искушењу него паде са једном девојком, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели, но потом згреши с њоме, и онда, да би сакрио грех, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година по том проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера, сличнога Давидовом, како је опак зли демон; како, по попуштењу Божјем, може да обори највеће духовне дивове, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове, и не кажњава их онда када они сами себе казне.

Ко с висине веће падне, више се угрува,
На висину ко се диг'о, нек се бодро чува.
И апостол свети пише: „ко мисли да стоји
Нек се чува да не падне,”нек се Бога боји.
Јаков Посник див бејаше по високој души,
Но с висине омаче се, и ђаво га сруши;
А грех један другом хита, блуд убиству спеши,
Јаков Посник себе казни, а Бог га утеши.
Грех једини сву врлину може да расточи,
Једна рупа на амбару све жито источи.
Дом испуњен мирисима једна шака гада
Испразни га од мириса и напуни смрада.
Не помаже сто победа ни стотину слава
Кад у битци најпоследњој изгуби се глава.
Духовни је живот борба против вражјих хорди,
У тој борби од почетка побеђен је горди.
Ко призива име Божје с дубоком смерношћу
Тај у борби штићен бива Божијом милошћу.


Кад би философија људска могла задовољити човека, зашто философи Јустин и Ориген посташе хришћани? Зашто Василије и Златоуст и Григорије, који у Атини проучише сву философију јелинску, примише крштење? И блажени Августин, који знаде и јелинску и римску мудрост, зашто одбаци све, и потражи спасења и светлости у вери Христовој? И свети Климент римски, који беше врло богат и врло учен? И света Катарина, која би из куће царске и знађаше сву светску мудрост мисирску? И царевић Јоасаф у Индији, коме беше позната сва философија индијска? И толики, толики други, који најпре тражише објашњење загонетке светске и светлост својој души у философији, а по том приступише цркви и поклонише се Христу Господу?


Да созерцавам Тајну Причешћа као присуство Господа Исуса у цркви на земљи, и то:

1. као испуњење Његовог обећања: ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека;
2. као Његово непрекидно подржавање верних којима је рекао: без мене не можете чинити ништа.


о колебљивости Пилата

Од тада гледаше Пилат да га пусти... Тада им га предаде (Пилат) да се разапне (По Јовану 19, 12, 16).

Одкуд ова противречност у Пилату? Одкуд ово двојство воље у једном истом човеку? Док је стајао под светлошћу лица Христова Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но кад га је обузела тама јеврејска, он се сагласио са делима таме. То је семе, пало у трње. Док је Христово лице светлило над семеном, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио Пилату о Цару небесном рекавши му: ти не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело надвладао је страх за душу, као што се и дан данас понекад дешава.

Пилат је био ученик светске мудрости. А светска мудрост не даје снаге него улева страх. Светска мудрост не подржава душу него тело. Светска мудрост не улева страх за душу него страх за тело и за све оно што је телесно. Ево у Пилату једног јасног и жалосног примера, какве људе васпитава светска мудрост мимо Бога и на супрот Христа. Но Пилатова слабокарактерна и колебљива душа није слика само незнабожаца него и неутврђених хришћана. Понеки хришћани посведневно, и неосетно а често и несвесно, хтели би час да ослободе Христа од мрачног и злочиначког инстинкта јеврејског у себи, а час опет да Га пусте томе истинкту на распеће. То бива увек онда када један хришћанин погази неку заповест Христову ради испуњења неке своје телесне жеље. Час светлост те заповести осветли срце колебљивог хришћанина, час опет тама телесна толико навали на њега, да се он потпуно предаје њој.

Господе дуготрпељиви, не уклони светлост лица Твога од нас ни за један трен ока, да нас тама не савлада. Да останемо деца светлости до краја, Господе помози нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič