The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 26, and New Calendar date May 9.
1. THE PRIESTLY-MARTYR BASIL, BISHOP OF AMASEA
Licinius, brother-in-law of Constantine to whose sister he was married, pretended to be a Christian before the great emperor. When he received authority from the emperor, to govern the entire east, he, at first secretly, and later openly, began to persecute Christians and to strengthen idolatry. His wife grieved much about this, but was unable to dissuade her husband from this shamefulness. Giving himself over to idolatry, Licinius also succumbed to infinite passions without restraint but, most of all to infidelity toward his wife. During the assault of these unclean passions, Licinius wanted to defile the virgin Glaphyra who was in the service of the Empress. Glaphyra complained to the empress and the empress secretly sent her away from the imperial court of Nicomedia to the Province of Pontus. The virgin Glaphyra arrived at the town of Amasea and there was cordially received by Bishop Basil and other Christians. Glaphyra was elated that God had saved her virginity and, concerning this, she wrote to the empress. The empress also rejoiced and forwarded money to the church in Amasea. However, a letter of Glaphyra which was directed to the empress, fell into the hands of the emperor's eunuch who showed it to Emperor Licinius. The emperor, learning where Glaphyra was staying, immediately ordered that she and the bishop be brought back to Nicomedia. In the meantime, Glaphyra died and the soldiers brought Basil back to Nicomedia, alone and bound. Following tortures and imprisonment this blessed man was beheaded and tossed into the sea in the year 322 A.D. Through a vision of an angel of God his clergy found his body near the town of Sinope. They removed his body with the aid of a fisherman's net and translated it to Amasea where they honorably buried it in the church which he, by his efforts, had built. The Emperor Constantine raised up an army against Licinius, defeated, captured him and banished him into exile to Gaul where he ended his god-hating life.
2. SAINT JOANNICIUS OF DEVICH
Joannicius was a Serb from Zeta. As a young man he was overwhelmed with love for Christ. He left his home and family and withdrew to the region of Ibar at the mouth of the Black river into a narrow cave in which, according to tradition, before him, St. Peter of Korish lived a life of asceticism. When his fame began to spread among the people, he fled to Drenica and hid in the thick forest of Devich. Here St. Joannicius spent years in solitude, in silence and in prayer. According to tradition, the Serbian Prince George Brankovich brought his mentally ill daughter to him whom the saint healed. Out of gratitude, George built a monastery on this spot, known today by the name of Devich. The holy and wonder-working relics of Joannicius repose in this monastery. In this monastery, more recently, the nun Euphemia, the famous and God-pleasing hermitess lived a life of asceticism in Devich. The nun Euphemia is better known in the area of Kossovo by the name: The Blessed Stojna. She died in the Lord in the year 1895 A.D.
3. SAINT STEPHEN THE BISHOP OF PERM
Stephen was a Russian by birth. From an early age he was devoted to prayer and pious thoughts. As a young man, Stephen went to Rostov where he was tonsured a monk in the monastery of St. Gregory the Theologian. Learning about the Land of Perm, completely overrun with the weeds of heathenism, Stephen desired to become a missionary in this land. He immediately dedicated himself to the studying of the language of the Perms and when he mastered the language, he composed an alphabet and translated the ecclesiastical books into that language. With the blessing of the Metropolitan of Moscow, Stephen, as a presbyter, started out on his apostolic mission and with apostolic zeal began to preach the Gospel in this dense darkness of the heathenism of Perm. Having baptized a few souls, he endeavored to build a church in Perm dedicated to the Holy Annunciation. When the Church of God flourished in Perm, he was consecrated as its bishop. Undergoing every hardship, affliction, maliciousness and humiliation, he succeeded to dispel the darkness among the heathens of Perm and to illuminate them with the Light of Christ. In his old age he returned to Moscow once more but, there ended his earthly life and took up habitation with the Lord in the year 1396 AD.
HYMN OF PRAISE
SAINT BASIL OF AMASEA
In the dungeon, Basil languishes
For the honorable Cross and the Faith of Christ;
Psalms he chants and to God he gives thanks,
Because of justice, He granted him suffering
The Emperor's Tribune to Basil speaks:
Listen old man, to you the emperor a message is sending
(Emperor) Licinius, the protector of the gods,
That you, sacrifice to the gods, offer,
And, Christ the man to dismiss,
If you do not, an evil death awaits you.
Basil radiates from joy,
And to the Tribune, he wonderfully responds:
Go tell your nefarious emperor:
Even if your entire kingdom to me you gave,
And take away my resurrected Christ,
You will take more than you give.
Traitor of Christ the Savior,
Me, a traitor also, do you want to make?
O Giver of death; of death I am not afraid,
Of Christ the Life-giver, I am a servant.
REFLECTION
The saints are alive and their God-given power does not diminish in time. St. Joannicius of Devich works miracles today even as he did during his life on earth, some five-hundred years ago. A certain Milosh from Hercegovina prepared to travel to Jerusalem on a pilgrimage to the holy shrines. As he was about ready to depart on his way, St. Joannicius appeared to him in a dream and told him not to go to Jerusalem. Rather than go to Jerusalem, it would be better for you to go to Devich, explained the saint, and there, to restore my church and place it in order. Milosh obeyed the saint and arrived at the neglected Devich, cleaned it, placed it in order and again, made it possible to sing praises to God. At Devich, Milosh was tonsured a monk and remained there until the end of his life. During the First World War and the Austrian occupation, a Hungarian officer with a detachment of soldiers came to Devich. The officer ushered Damaskin, the abbot of the monastery, before the reliquary of St. Joannicius and asked him what was under the slab? "Holiness," replied the abbot. "What kind of holiness?", the officer laughed. "Some things are hidden under there." He then ordered the soldiers to strike the slab with pick axes and to overturn it. While this was being done, the officer was seized with pain around his waist. He lay down in bed and before evening of the same day, he died. The frightened soldiers left there work undone and fled the monastery.
CONTEMPLATION
To contemplate the resurrected Lord Jesus:
1. How His Resurrection is a great light which dispels the darkness of our doubt, ignorance and despair relative to life after death;
2. How His Resurrection is a great light, which illuminates the path on which we must travel in this world in order to arrive to the other world.
HOMILY
About Christ as the confirmation of all good
"For the son of God, Jesus Christ, Who was proclaimed to you by us, Silvanus and Timothy and me, was not "yes" and "no," but "yes" has been in him" (2 Corinthians 1:19).
Christ is not light and darkness but only light. Christ is not truth and falsehood, but only truth. Neither is Christ life and death, He is only life. Neither is He strength and weakness. He is only strength. Neither is He love and hate. He is only love. He is the "yes" for every good and in Him there is no vacillating between "yes" and "no." His teaching is all pure, all truth, all light and all loving of mankind. His path is accurately hewn and He does not permit swerving neither to the left or to the right. Not even a shadow of sin can pause on His teaching nor find a place on His path. His person is the incarnation of good and all that is good is in Him and all that is sin, falsehood, malicious and unjust is outside of Him.
Such teaching, such a path and such a person of Christ, the apostles of God preached: the teaching meant the confirmation of good and the revelation of the infinite treasury of good; the path which leads to the realization and eternal enjoyment of this good; the Person, Who in Himself, contains all good and complete confirmation of good.
Brethren, let us also adhere to this unique Person, this unique path and this unique teaching.
Almighty Lord, help us by the power of Your Holy Spirit, so that our insignificant life on earth would become a confirmation of good and not the denial of good.
To You be glory and thanks always. Amen.
1. Свештеномученик Василије, епископ амасијски. Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна, што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла, да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море, 322. године. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа, и пренеше у Амасију, где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију, где оконча свој богомрски живот.
2. Свети Јанићије Девички. Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао светки Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео свети Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. године.
3. Свети Стефан, епископ пермски. Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру светог Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску Земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа он се потруди те сагради у Перми храм светог Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. године.
Василије лежи у тамници
За крст часни и веру Христову;
Псалме поје, Богу благодари,
Што му муке за правду подари
Царев трибун Василију збори:
— Слушај, старче, цар ти поручује,
Ликиније, штићеник богова,
Да принесеш жртву идолима,
А човека Христа да с’ откажеш,
Не хтеднеш ли, смрт те чека худа. —
Василије сија од радости,
Па трибуну дивно одговара:
— Иди кажи твом цару опаку:
Да ми дадеш и све твоје царство,
А узмеш ми Христа васкрслога,
Више ћеш ми узет него дати.
Издајниче Христа Спаситеља,
Зар и мене правиш издајником?
Смртодавче, смрти се не бојим,
Ја сам слуга Христа Живодавца.
РАСУЂИВАЊЕ
Светитељи су живи, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се свети Јанићије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му светитељ, да идеш у. Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот светог Јанићија, и упита га шта има под плочом? „Светиња”, одговори игуман. „Каква светиња!” насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене.” И нареди војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење светлост велика, што разгони таму наше сумње, незнања и очајања односно живота по смрти;
2. како је Његово васкресење светлост велика, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај.
БЕСЕДА
о Христу као потврди свега добра
Јер син Божји Исус Христос којега ми вама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије, не би да и не, него у њему би да (Друга Коринћанима 1, 19)
Христос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт — Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ — Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња — Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста, сва истинита, сва светла, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је, а све што је греха, лажи, злобе и неправде ван Њега је.
Такву науку, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји — науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра.
Држимо се, браћо, и ми те јединствене Личности, тог јединственог пута и те јединствене науке.
Свесилни Господе, помози нам силом Духа Твога Светога, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič
1. THE PRIESTLY-MARTYR BASIL, BISHOP OF AMASEA
Licinius, brother-in-law of Constantine to whose sister he was married, pretended to be a Christian before the great emperor. When he received authority from the emperor, to govern the entire east, he, at first secretly, and later openly, began to persecute Christians and to strengthen idolatry. His wife grieved much about this, but was unable to dissuade her husband from this shamefulness. Giving himself over to idolatry, Licinius also succumbed to infinite passions without restraint but, most of all to infidelity toward his wife. During the assault of these unclean passions, Licinius wanted to defile the virgin Glaphyra who was in the service of the Empress. Glaphyra complained to the empress and the empress secretly sent her away from the imperial court of Nicomedia to the Province of Pontus. The virgin Glaphyra arrived at the town of Amasea and there was cordially received by Bishop Basil and other Christians. Glaphyra was elated that God had saved her virginity and, concerning this, she wrote to the empress. The empress also rejoiced and forwarded money to the church in Amasea. However, a letter of Glaphyra which was directed to the empress, fell into the hands of the emperor's eunuch who showed it to Emperor Licinius. The emperor, learning where Glaphyra was staying, immediately ordered that she and the bishop be brought back to Nicomedia. In the meantime, Glaphyra died and the soldiers brought Basil back to Nicomedia, alone and bound. Following tortures and imprisonment this blessed man was beheaded and tossed into the sea in the year 322 A.D. Through a vision of an angel of God his clergy found his body near the town of Sinope. They removed his body with the aid of a fisherman's net and translated it to Amasea where they honorably buried it in the church which he, by his efforts, had built. The Emperor Constantine raised up an army against Licinius, defeated, captured him and banished him into exile to Gaul where he ended his god-hating life.
2. SAINT JOANNICIUS OF DEVICH
Joannicius was a Serb from Zeta. As a young man he was overwhelmed with love for Christ. He left his home and family and withdrew to the region of Ibar at the mouth of the Black river into a narrow cave in which, according to tradition, before him, St. Peter of Korish lived a life of asceticism. When his fame began to spread among the people, he fled to Drenica and hid in the thick forest of Devich. Here St. Joannicius spent years in solitude, in silence and in prayer. According to tradition, the Serbian Prince George Brankovich brought his mentally ill daughter to him whom the saint healed. Out of gratitude, George built a monastery on this spot, known today by the name of Devich. The holy and wonder-working relics of Joannicius repose in this monastery. In this monastery, more recently, the nun Euphemia, the famous and God-pleasing hermitess lived a life of asceticism in Devich. The nun Euphemia is better known in the area of Kossovo by the name: The Blessed Stojna. She died in the Lord in the year 1895 A.D.
3. SAINT STEPHEN THE BISHOP OF PERM
Stephen was a Russian by birth. From an early age he was devoted to prayer and pious thoughts. As a young man, Stephen went to Rostov where he was tonsured a monk in the monastery of St. Gregory the Theologian. Learning about the Land of Perm, completely overrun with the weeds of heathenism, Stephen desired to become a missionary in this land. He immediately dedicated himself to the studying of the language of the Perms and when he mastered the language, he composed an alphabet and translated the ecclesiastical books into that language. With the blessing of the Metropolitan of Moscow, Stephen, as a presbyter, started out on his apostolic mission and with apostolic zeal began to preach the Gospel in this dense darkness of the heathenism of Perm. Having baptized a few souls, he endeavored to build a church in Perm dedicated to the Holy Annunciation. When the Church of God flourished in Perm, he was consecrated as its bishop. Undergoing every hardship, affliction, maliciousness and humiliation, he succeeded to dispel the darkness among the heathens of Perm and to illuminate them with the Light of Christ. In his old age he returned to Moscow once more but, there ended his earthly life and took up habitation with the Lord in the year 1396 AD.
HYMN OF PRAISE
SAINT BASIL OF AMASEA
In the dungeon, Basil languishes
For the honorable Cross and the Faith of Christ;
Psalms he chants and to God he gives thanks,
Because of justice, He granted him suffering
The Emperor's Tribune to Basil speaks:
Listen old man, to you the emperor a message is sending
(Emperor) Licinius, the protector of the gods,
That you, sacrifice to the gods, offer,
And, Christ the man to dismiss,
If you do not, an evil death awaits you.
Basil radiates from joy,
And to the Tribune, he wonderfully responds:
Go tell your nefarious emperor:
Even if your entire kingdom to me you gave,
And take away my resurrected Christ,
You will take more than you give.
Traitor of Christ the Savior,
Me, a traitor also, do you want to make?
O Giver of death; of death I am not afraid,
Of Christ the Life-giver, I am a servant.
REFLECTION
The saints are alive and their God-given power does not diminish in time. St. Joannicius of Devich works miracles today even as he did during his life on earth, some five-hundred years ago. A certain Milosh from Hercegovina prepared to travel to Jerusalem on a pilgrimage to the holy shrines. As he was about ready to depart on his way, St. Joannicius appeared to him in a dream and told him not to go to Jerusalem. Rather than go to Jerusalem, it would be better for you to go to Devich, explained the saint, and there, to restore my church and place it in order. Milosh obeyed the saint and arrived at the neglected Devich, cleaned it, placed it in order and again, made it possible to sing praises to God. At Devich, Milosh was tonsured a monk and remained there until the end of his life. During the First World War and the Austrian occupation, a Hungarian officer with a detachment of soldiers came to Devich. The officer ushered Damaskin, the abbot of the monastery, before the reliquary of St. Joannicius and asked him what was under the slab? "Holiness," replied the abbot. "What kind of holiness?", the officer laughed. "Some things are hidden under there." He then ordered the soldiers to strike the slab with pick axes and to overturn it. While this was being done, the officer was seized with pain around his waist. He lay down in bed and before evening of the same day, he died. The frightened soldiers left there work undone and fled the monastery.
CONTEMPLATION
To contemplate the resurrected Lord Jesus:
1. How His Resurrection is a great light which dispels the darkness of our doubt, ignorance and despair relative to life after death;
2. How His Resurrection is a great light, which illuminates the path on which we must travel in this world in order to arrive to the other world.
HOMILY
About Christ as the confirmation of all good
"For the son of God, Jesus Christ, Who was proclaimed to you by us, Silvanus and Timothy and me, was not "yes" and "no," but "yes" has been in him" (2 Corinthians 1:19).
Christ is not light and darkness but only light. Christ is not truth and falsehood, but only truth. Neither is Christ life and death, He is only life. Neither is He strength and weakness. He is only strength. Neither is He love and hate. He is only love. He is the "yes" for every good and in Him there is no vacillating between "yes" and "no." His teaching is all pure, all truth, all light and all loving of mankind. His path is accurately hewn and He does not permit swerving neither to the left or to the right. Not even a shadow of sin can pause on His teaching nor find a place on His path. His person is the incarnation of good and all that is good is in Him and all that is sin, falsehood, malicious and unjust is outside of Him.
Such teaching, such a path and such a person of Christ, the apostles of God preached: the teaching meant the confirmation of good and the revelation of the infinite treasury of good; the path which leads to the realization and eternal enjoyment of this good; the Person, Who in Himself, contains all good and complete confirmation of good.
Brethren, let us also adhere to this unique Person, this unique path and this unique teaching.
Almighty Lord, help us by the power of Your Holy Spirit, so that our insignificant life on earth would become a confirmation of good and not the denial of good.
To You be glory and thanks always. Amen.
+ + +
Охридски пролог
Свети Николај Велимировић Жички.
Охридски пролог
Свети Николај Велимировић Жички.
26. АПРИЛ (стари) или 9.МАЈ (нови календар)
1. Свештеномученик Василије, епископ амасијски. Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна, што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла, да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море, 322. године. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа, и пренеше у Амасију, где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију, где оконча свој богомрски живот.
2. Свети Јанићије Девички. Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао светки Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео свети Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. године.
3. Свети Стефан, епископ пермски. Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру светог Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску Земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа он се потруди те сагради у Перми храм светог Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. године.
Василије лежи у тамници
За крст часни и веру Христову;
Псалме поје, Богу благодари,
Што му муке за правду подари
Царев трибун Василију збори:
— Слушај, старче, цар ти поручује,
Ликиније, штићеник богова,
Да принесеш жртву идолима,
А човека Христа да с’ откажеш,
Не хтеднеш ли, смрт те чека худа. —
Василије сија од радости,
Па трибуну дивно одговара:
— Иди кажи твом цару опаку:
Да ми дадеш и све твоје царство,
А узмеш ми Христа васкрслога,
Више ћеш ми узет него дати.
Издајниче Христа Спаситеља,
Зар и мене правиш издајником?
Смртодавче, смрти се не бојим,
Ја сам слуга Христа Живодавца.
РАСУЂИВАЊЕ
Светитељи су живи, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се свети Јанићије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му светитељ, да идеш у. Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот светог Јанићија, и упита га шта има под плочом? „Светиња”, одговори игуман. „Каква светиња!” насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене.” И нареди војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење светлост велика, што разгони таму наше сумње, незнања и очајања односно живота по смрти;
2. како је Његово васкресење светлост велика, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај.
БЕСЕДА
о Христу као потврди свега добра
Јер син Божји Исус Христос којега ми вама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије, не би да и не, него у њему би да (Друга Коринћанима 1, 19)
Христос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт — Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ — Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња — Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста, сва истинита, сва светла, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је, а све што је греха, лажи, злобе и неправде ван Њега је.
Такву науку, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји — науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра.
Држимо се, браћо, и ми те јединствене Личности, тог јединственог пута и те јединствене науке.
Свесилни Господе, помози нам силом Духа Твога Светога, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети Николај ВелимировићSaint Nikolai Velimirovič
