The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date March 24, and New Calendar date April 6.
1. SAINT ARTEMON BISHOP OF SELEUCIA
Artemon was born and educated in Seleucia. When the Apostle Paul came to that city, he met Artemon, strengthened him even more in the Faith of Christ and appointed him bishop of that city. Artemon governed his entrusted flock with love and zeal. He was a physician of the souls as well as the bodies of men. He entered into eternity in ripe old age.
2. VENERABLE JAMES, THE CONFESSOR
James suffered while defending icons under Leo the Armenian. He was a monk and a member of the brotherhood of the Studite Monastery. When the Studite Theodore the Great was in exile, James was subjected to severe tortures in order to persuade him to renounce the veneration of icons. To the end he remained steadfast and faithful to Orthodoxy. Beaten and tortured, he was finally sent back to the monastery after the wicked Emperor Leo came to a wretched end. As a result of severe blows, he died in the monastery and took up habitation among the heavenly citizens.
3. THE PRIESTLY-MARTYR PARTHENIUS, PATRIARCH OF CONSTANTINOPLE
Parthenius was born on the Island of Mytilene. He was the bishop of Chios for a long time. Afterwards he was elected patriarch of Constantinople. Because of false rumors that he allegedly worked against the State, the Turks initially proposed that he become a Muslim. When he adamantly refused, they hanged him in the year 1657 A.D.
4. THE COMMEMORATION OF THE MIRACLE IN THE MONASTERY OF THE CAVES IN KIEV
Two companions, John and Sergius, vowed to adopt each other as blood brothers before an icon of the Holy Mother of God in this monastery. John was a wealthy man, and he had a five year old son Zacharias. John became very ill. Before his death, John commended his son to the care of Sergius and bequeathed a large amount of gold and silver to him for safe keeping so that Sergius would hand it over to his son Zacharias when he reached maturity. When Zacharias reached maturity, Sergius denied that he received anything from the deceased John. Then Zacharias said, "Let him swear before that very icon of the All-Holy Mother of God, before whom he entered into a blood-brother relationship with my deceased father; and if he swears that he did not receive anything from my father John, then I will not seek anything from him." Sergius agreed. When Sergius swore this, he wanted to approach and venerate the icon, but a force held him back and would not allow it. Sergius then began to cry out in a crazed manner to the Holy Fathers, Anthony and Theodosius; "Do not allow this unmerciful angel to destroy me!" That was the demon that attacked him by God's permission. After that, Sergius showed them all the money that John entrusted to him. When they opened the chest, they discovered that the amount had doubled. This amount was doubled by God's Providence. After receiving the money, Zacharias gave it to the monastery and was then tonsured a monk. Zacharias lived for a long time and was made worthy of the great gifts of God and was translated peacefully into eternity.
5. THE VENERABLE ZACHARIAS
Zacharias was the son of Carion the Egyptian. Zacharias left his wife and children and became a monk. He took his father with him because his mother was unable to care for him. Even though Zacharias was younger than most of the elders in the Scete, he was favored with greater gifts of Grace than many of the others were. He felt that his whole being was on fire with the Grace of God. To the question of St. Macarius: "Who is the ideal monk?" Zacharias replied, "He who continually compels himself to fulfill the commandments of God." To the question of Abba Moses: "What does it mean to be a monk?" Zacharias removed his monastic head gear [Kamilavka] and trampled it underfoot and said, "If a man is not shattered as this, he cannot be a monk." He was a great light among the monks of the wilderness and while still young died to the Lord.
HYMN OF PRAISE
VANITY
What is the worth of man, O Lord, You said,
That the whole vast world as his property, he acquires,
When, either today or tomorrow, he must die,
And the accumulated wealth outlive him will.
What worth is it that upon his head, a crown he sets,
When behind him, he must leave it?
To him, what good is gold and a pile of silver,
When through his withered ribs, grass grows?
What good is silk, pearls and food,
When, upon him alive, the sun does not gaze?
Of what help is the world, if he loses his soul.
Without the soul, the body is lowered into the grave.
His body and soul, both have died,
And to its grave, each of them hurries.
Two lifeless ones, then men, do bury,
For neither of them, do men bitterly mourn.
Anyone who has a mind, over his soul, let him guard,
You gave to all a reminder clear:
The soul is the only thing that can be saved,
All else in the world, and even the world itself will perish.
When we know Your counsel, O dear Lord,
Still, Your power and help we need.
Help our sinful soul, O Good One,
That the smoke of vanity suffocate it not.
REFLECTION
Abba Daniel and Abba Ammoe were traveling. Abba Ammoe said, "Father, when will we arrive at the cell?" (that is, so that they could to pray to God). Abba Daniel replied, "And who is taking God away from us now?" The same God is in the cell and outside the cell.. By this we are taught uninterruptedness of prayer, thoughts about God, and contemplation of God's works in us and around us. The Church facilitates prayer and intensifies it. So it is the same with solitude and confinement; each in its own way facilitates and intensifies it. He who does not want to pray will not be bound either by a church or a cell. Neither will he who has felt the pleasure of prayer be able to separate his nature or journeying from prayer.
CONTEMPLATION
To contemplate the Lord Jesus on the cross crucified:
1. Counting the drops of His All-Holy Blood and counting my sins;
2. Counting His painful sighs and counting the stupid days of my laughter.
HOMILY
About faithfulness in suffering and the crown of life
"Do not be afraid of anything that you are going to suffer. Remain faithful until death, and I will give you the crown of life" (Revelation 2:10).
By His suffering our Lord eased our suffering. He endured the greatest of pain and emerged as the Victor. That is why He can encourage us in our lesser sufferings. He suffered and endured in righteousness while we suffer and endure in expiating our own sins. This is why He can doubly remind us to endure to the end as He, the Sinless One, endured. Not one of us has helped nor alleviated His pains and endurance, yet He stands along side each one of us when we suffer and alleviates our pains and misfortunes. That is why He has the right to tell each one who suffers for His Name's sake: "Do not be afraid! Do not be afraid of anything that you are going to suffer," says Christ, for I alone have endured all suffering and am familiar with them. I was not frightened at not a single suffering. I received them upon Myself and, in the end, overcame them all. I did not overcome them by dismissing them or fleeing from them but receiving them all upon Myself voluntarily and enduring them all to the end. And so you also should accept voluntary suffering, for I see and know how much and for how long you can endure.
If your suffering should continue to death itself and if it is the cause of your death, nevertheless, do not be afraid; "I will give you the crown of life." I will crown you with immortal life in which I reign eternally with the Father and the Life-Giving Spirit. God did not send you to earth to live comfortably, rather to prepare for eternal life. It would be a great tragedy if your Creator were unable to give you a better, longer, and brighter life than that which is on earth which reeks of decay and death and is shorter than the life of a raven.
O my brethren, let us listen to the words of the Lord and all of our sufferings will be alleviated. If the blows of the world seem as hard as stones, they will become as the foam of the sea when we obey the Lord.
O Victorious Lord, teach us more about Your long-suffering; and when we become exhausted, extend Your hand and sustain us.
To You be glory and thanks always. Amen.
2. Преподобни Јаков Исповедник. Пострадао за иконе од цара Лава Јерменина. Био монах и сабрат манастира Студитског. Па кад велики Теодор Студит би у заточењу, овога Јакова ставише на велике муке, да би се одрекао иконопоштовања. Но он оста истрајан и веран Православљу до краја. изубијашјана измучена врате га назад у манастир, када зли цар Лав зло заврши живот. У манастиру умре од тешких убоја и пресели се међу небесне грађане.
3. Свештеномученик Партеније, патријарх цариградски. Родом са острва Митилене. Био је епископ Хиоски дуже времена. После буде изабран за патријарха. Но по лажним доставама, као да је радио против државе, Турци га најпре нуђаху да се потурчи, а када он то одлучно одби, обесе га 1657. године.
4. Спомен чуда у Печерском манастиру. Два друга, Јован и Сергије, побратиме се пред иконом свете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа не ће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада на један пут поче бесомучно викати: свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел! То га демон беше напао по Божјем попуштању. По том проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.
5. Преподобни Захарија. Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, сподобио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах? Одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје.” А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!” Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.
— Шта човек вреди, Ти Господе рече,
Да сав свет пространи у својину стече,
Када мора данас ил' сутра умрети,
А стечено благо њега надживети?
Шта вреди да круну он на главу стави
Кад је иза себе мора да остави?
Шта му вреди злато и хрпа од сребра
Кад прорасте трава кроз суха му ребра?
Шта помаже свила, бисер и јестива,
Кад га сунце више не сагледа жива?
Изгуби ли душу, шта му свет помаже?
Тело му без душе у гроб се полаже.
Тело му и душа, обоје умрли,
Свако својим путем своме гробу хрли.
Два мртваца тада људи сахрањују,
Ни за једним од њих горко не тугују.
О нек чува душу ко разума има,
Опомену јасну Ти си дао свима.
Душа је једино што се може спасти,
Све друго у свету, — и свет — ће пропасти.
О Господе драги, кад Твој савет знамо,
Још и силу Твоју и помоћ требамо.
О помози, блаже, нашој грешној души,
Дим сујете светске да је не угуши.
РАСУЂИВАЊЕ
Путовали негда авва Данило и авва Амој. Авва Амој рекао: „Кад ћемо, оче, стићи у ћелију?” (тојест да би се могли Богу молити). Авва Данило му оговори: „А ко нам сада одузима Бога? И у ћелији је Бог, и ван ћелије — тај исти Бог.” Овим се учимо непрекидности молитве, размишљања о Богу и созерцања Божјег делања у нама и около нас. Храм олакшава и појачава молитву. Тако исто затвореност и усамљеност на свој начин олакшава и појачава молитву. Но ко неће да се моли ни храм ни ћелија неће га везати. Нити ће онога ко је осетио сласт молитве, моћи природа и путовање одвојити од молитве.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета, и то:
1. бројећи капи Његове пречисте крви и бројећи грехове моје;
2. бројећи болне уздахе Његове и бројећи глупе дане смеха мога.
БЕСЕДА
о верности у страдању и венцу живота
Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати... Буди вјеран до саме смрти, и даћу ти вијенац живота (Откривење Јованово 2, 10).
Својим страдањем Господ је олакшао наша страдања. Он је претрпео највеће муке и изашао као победилац; зато Он може нас храбрити у нашем малом страдању. Он је страдао и трпео на правди, а ми страдамо и трпимо испаштајући своје грехе. Зато Он двоструко може нас опомињати, да истрајемо до краја, као што је Он, безгрешни, истрајао. Њему нико од нас није помогао нити олакшао муке и трпљења, а Он стоји уза свакога од нас кад страдамо, и олакшава нам каше муке и невоље. Зато Он има право да каже сваком страдалнику ради имена Његова: не бој се! Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати, говори Он, јер Ја сам поднео сва страдања и познајем их; и ниједног се страдања нисам убојао, него сам их све примио на Себе и све их на крају, победио. Ја их нисам победио одбацивши их или побегавши од њих, него примивши их све на Себе драговољно и подневши их све до краја. Тако и ти прими на себе драговољно страдања, а Ја видим и знам, колико ти можеш поднети и докле.
Ако ли страдања буду трајала и до саме смрти, и ако ти она и смрт проузрокују, не бој се ипак: даћу ти вијенац живота. Крунисаћу те животом бесмртним, вечним, у коме Ја царујем са Оцем и Духом животворним. Бог те није ни послао на земљу, да угодно живиш него да се спремиш за бесмртни живот. Жалост би била велика, кад Створитељ твој не би ти могао дати бољи, и дужи и светлији живот него што је тај на земљи, који сав заудара на трулеж и смрт, и који је краћи него живот гавранова.
О браћо моја, послушајмо реч Господа, и сва ће нам страдања бити олакшана. Ако нам се ударци света сада чине као тврдо камење, кад послушамо Господа они ће постати као пена морска.
Господе Победитељу, научи нас још дуготрпљивости Твојој. И кад малакшемо, пружи руку Твој, и подржи нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič
1. SAINT ARTEMON BISHOP OF SELEUCIA
Artemon was born and educated in Seleucia. When the Apostle Paul came to that city, he met Artemon, strengthened him even more in the Faith of Christ and appointed him bishop of that city. Artemon governed his entrusted flock with love and zeal. He was a physician of the souls as well as the bodies of men. He entered into eternity in ripe old age.
2. VENERABLE JAMES, THE CONFESSOR
James suffered while defending icons under Leo the Armenian. He was a monk and a member of the brotherhood of the Studite Monastery. When the Studite Theodore the Great was in exile, James was subjected to severe tortures in order to persuade him to renounce the veneration of icons. To the end he remained steadfast and faithful to Orthodoxy. Beaten and tortured, he was finally sent back to the monastery after the wicked Emperor Leo came to a wretched end. As a result of severe blows, he died in the monastery and took up habitation among the heavenly citizens.
3. THE PRIESTLY-MARTYR PARTHENIUS, PATRIARCH OF CONSTANTINOPLE
Parthenius was born on the Island of Mytilene. He was the bishop of Chios for a long time. Afterwards he was elected patriarch of Constantinople. Because of false rumors that he allegedly worked against the State, the Turks initially proposed that he become a Muslim. When he adamantly refused, they hanged him in the year 1657 A.D.
4. THE COMMEMORATION OF THE MIRACLE IN THE MONASTERY OF THE CAVES IN KIEV
Two companions, John and Sergius, vowed to adopt each other as blood brothers before an icon of the Holy Mother of God in this monastery. John was a wealthy man, and he had a five year old son Zacharias. John became very ill. Before his death, John commended his son to the care of Sergius and bequeathed a large amount of gold and silver to him for safe keeping so that Sergius would hand it over to his son Zacharias when he reached maturity. When Zacharias reached maturity, Sergius denied that he received anything from the deceased John. Then Zacharias said, "Let him swear before that very icon of the All-Holy Mother of God, before whom he entered into a blood-brother relationship with my deceased father; and if he swears that he did not receive anything from my father John, then I will not seek anything from him." Sergius agreed. When Sergius swore this, he wanted to approach and venerate the icon, but a force held him back and would not allow it. Sergius then began to cry out in a crazed manner to the Holy Fathers, Anthony and Theodosius; "Do not allow this unmerciful angel to destroy me!" That was the demon that attacked him by God's permission. After that, Sergius showed them all the money that John entrusted to him. When they opened the chest, they discovered that the amount had doubled. This amount was doubled by God's Providence. After receiving the money, Zacharias gave it to the monastery and was then tonsured a monk. Zacharias lived for a long time and was made worthy of the great gifts of God and was translated peacefully into eternity.
5. THE VENERABLE ZACHARIAS
Zacharias was the son of Carion the Egyptian. Zacharias left his wife and children and became a monk. He took his father with him because his mother was unable to care for him. Even though Zacharias was younger than most of the elders in the Scete, he was favored with greater gifts of Grace than many of the others were. He felt that his whole being was on fire with the Grace of God. To the question of St. Macarius: "Who is the ideal monk?" Zacharias replied, "He who continually compels himself to fulfill the commandments of God." To the question of Abba Moses: "What does it mean to be a monk?" Zacharias removed his monastic head gear [Kamilavka] and trampled it underfoot and said, "If a man is not shattered as this, he cannot be a monk." He was a great light among the monks of the wilderness and while still young died to the Lord.
HYMN OF PRAISE
VANITY
What is the worth of man, O Lord, You said,
That the whole vast world as his property, he acquires,
When, either today or tomorrow, he must die,
And the accumulated wealth outlive him will.
What worth is it that upon his head, a crown he sets,
When behind him, he must leave it?
To him, what good is gold and a pile of silver,
When through his withered ribs, grass grows?
What good is silk, pearls and food,
When, upon him alive, the sun does not gaze?
Of what help is the world, if he loses his soul.
Without the soul, the body is lowered into the grave.
His body and soul, both have died,
And to its grave, each of them hurries.
Two lifeless ones, then men, do bury,
For neither of them, do men bitterly mourn.
Anyone who has a mind, over his soul, let him guard,
You gave to all a reminder clear:
The soul is the only thing that can be saved,
All else in the world, and even the world itself will perish.
When we know Your counsel, O dear Lord,
Still, Your power and help we need.
Help our sinful soul, O Good One,
That the smoke of vanity suffocate it not.
REFLECTION
Abba Daniel and Abba Ammoe were traveling. Abba Ammoe said, "Father, when will we arrive at the cell?" (that is, so that they could to pray to God). Abba Daniel replied, "And who is taking God away from us now?" The same God is in the cell and outside the cell.. By this we are taught uninterruptedness of prayer, thoughts about God, and contemplation of God's works in us and around us. The Church facilitates prayer and intensifies it. So it is the same with solitude and confinement; each in its own way facilitates and intensifies it. He who does not want to pray will not be bound either by a church or a cell. Neither will he who has felt the pleasure of prayer be able to separate his nature or journeying from prayer.
CONTEMPLATION
To contemplate the Lord Jesus on the cross crucified:
1. Counting the drops of His All-Holy Blood and counting my sins;
2. Counting His painful sighs and counting the stupid days of my laughter.
HOMILY
About faithfulness in suffering and the crown of life
"Do not be afraid of anything that you are going to suffer. Remain faithful until death, and I will give you the crown of life" (Revelation 2:10).
By His suffering our Lord eased our suffering. He endured the greatest of pain and emerged as the Victor. That is why He can encourage us in our lesser sufferings. He suffered and endured in righteousness while we suffer and endure in expiating our own sins. This is why He can doubly remind us to endure to the end as He, the Sinless One, endured. Not one of us has helped nor alleviated His pains and endurance, yet He stands along side each one of us when we suffer and alleviates our pains and misfortunes. That is why He has the right to tell each one who suffers for His Name's sake: "Do not be afraid! Do not be afraid of anything that you are going to suffer," says Christ, for I alone have endured all suffering and am familiar with them. I was not frightened at not a single suffering. I received them upon Myself and, in the end, overcame them all. I did not overcome them by dismissing them or fleeing from them but receiving them all upon Myself voluntarily and enduring them all to the end. And so you also should accept voluntary suffering, for I see and know how much and for how long you can endure.
If your suffering should continue to death itself and if it is the cause of your death, nevertheless, do not be afraid; "I will give you the crown of life." I will crown you with immortal life in which I reign eternally with the Father and the Life-Giving Spirit. God did not send you to earth to live comfortably, rather to prepare for eternal life. It would be a great tragedy if your Creator were unable to give you a better, longer, and brighter life than that which is on earth which reeks of decay and death and is shorter than the life of a raven.
O my brethren, let us listen to the words of the Lord and all of our sufferings will be alleviated. If the blows of the world seem as hard as stones, they will become as the foam of the sea when we obey the Lord.
O Victorious Lord, teach us more about Your long-suffering; and when we become exhausted, extend Your hand and sustain us.
To You be glory and thanks always. Amen.
+ + +
Охридски пролог
Свети Николај Велимировић Жички.
1. Свети Артемон, епископ селевкијски. У Селевкији рођен и васпитан. Кад је апостол Павле дошао у тај град, видео је Артемона, утврдио га још више у вери Христовој, и поставио за епископа тога града. Артемон је с љубављу и ревношћу управљао словесним стадом Христовим, био лекар душа и тела људских, и преселио се у вечност у дубокој старости.Охридски пролог
Свети Николај Велимировић Жички.
2. Преподобни Јаков Исповедник. Пострадао за иконе од цара Лава Јерменина. Био монах и сабрат манастира Студитског. Па кад велики Теодор Студит би у заточењу, овога Јакова ставише на велике муке, да би се одрекао иконопоштовања. Но он оста истрајан и веран Православљу до краја. изубијашјана измучена врате га назад у манастир, када зли цар Лав зло заврши живот. У манастиру умре од тешких убоја и пресели се међу небесне грађане.
3. Свештеномученик Партеније, патријарх цариградски. Родом са острва Митилене. Био је епископ Хиоски дуже времена. После буде изабран за патријарха. Но по лажним доставама, као да је радио против државе, Турци га најпре нуђаху да се потурчи, а када он то одлучно одби, обесе га 1657. године.
4. Спомен чуда у Печерском манастиру. Два друга, Јован и Сергије, побратиме се пред иконом свете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа не ће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада на један пут поче бесомучно викати: свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел! То га демон беше напао по Божјем попуштању. По том проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.
5. Преподобни Захарија. Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, сподобио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах? Одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје.” А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!” Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.
— Шта човек вреди, Ти Господе рече,
Да сав свет пространи у својину стече,
Када мора данас ил' сутра умрети,
А стечено благо њега надживети?
Шта вреди да круну он на главу стави
Кад је иза себе мора да остави?
Шта му вреди злато и хрпа од сребра
Кад прорасте трава кроз суха му ребра?
Шта помаже свила, бисер и јестива,
Кад га сунце више не сагледа жива?
Изгуби ли душу, шта му свет помаже?
Тело му без душе у гроб се полаже.
Тело му и душа, обоје умрли,
Свако својим путем своме гробу хрли.
Два мртваца тада људи сахрањују,
Ни за једним од њих горко не тугују.
О нек чува душу ко разума има,
Опомену јасну Ти си дао свима.
Душа је једино што се може спасти,
Све друго у свету, — и свет — ће пропасти.
О Господе драги, кад Твој савет знамо,
Још и силу Твоју и помоћ требамо.
О помози, блаже, нашој грешној души,
Дим сујете светске да је не угуши.
РАСУЂИВАЊЕ
Путовали негда авва Данило и авва Амој. Авва Амој рекао: „Кад ћемо, оче, стићи у ћелију?” (тојест да би се могли Богу молити). Авва Данило му оговори: „А ко нам сада одузима Бога? И у ћелији је Бог, и ван ћелије — тај исти Бог.” Овим се учимо непрекидности молитве, размишљања о Богу и созерцања Божјег делања у нама и около нас. Храм олакшава и појачава молитву. Тако исто затвореност и усамљеност на свој начин олакшава и појачава молитву. Но ко неће да се моли ни храм ни ћелија неће га везати. Нити ће онога ко је осетио сласт молитве, моћи природа и путовање одвојити од молитве.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета, и то:
1. бројећи капи Његове пречисте крви и бројећи грехове моје;
2. бројећи болне уздахе Његове и бројећи глупе дане смеха мога.
БЕСЕДА
о верности у страдању и венцу живота
Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати... Буди вјеран до саме смрти, и даћу ти вијенац живота (Откривење Јованово 2, 10).
Својим страдањем Господ је олакшао наша страдања. Он је претрпео највеће муке и изашао као победилац; зато Он може нас храбрити у нашем малом страдању. Он је страдао и трпео на правди, а ми страдамо и трпимо испаштајући своје грехе. Зато Он двоструко може нас опомињати, да истрајемо до краја, као што је Он, безгрешни, истрајао. Њему нико од нас није помогао нити олакшао муке и трпљења, а Он стоји уза свакога од нас кад страдамо, и олакшава нам каше муке и невоље. Зато Он има право да каже сваком страдалнику ради имена Његова: не бој се! Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати, говори Он, јер Ја сам поднео сва страдања и познајем их; и ниједног се страдања нисам убојао, него сам их све примио на Себе и све их на крају, победио. Ја их нисам победио одбацивши их или побегавши од њих, него примивши их све на Себе драговољно и подневши их све до краја. Тако и ти прими на себе драговољно страдања, а Ја видим и знам, колико ти можеш поднети и докле.
Ако ли страдања буду трајала и до саме смрти, и ако ти она и смрт проузрокују, не бој се ипак: даћу ти вијенац живота. Крунисаћу те животом бесмртним, вечним, у коме Ја царујем са Оцем и Духом животворним. Бог те није ни послао на земљу, да угодно живиш него да се спремиш за бесмртни живот. Жалост би била велика, кад Створитељ твој не би ти могао дати бољи, и дужи и светлији живот него што је тај на земљи, који сав заудара на трулеж и смрт, и који је краћи него живот гавранова.
О браћо моја, послушајмо реч Господа, и сва ће нам страдања бити олакшана. Ако нам се ударци света сада чине као тврдо камење, кад послушамо Господа они ће постати као пена морска.
Господе Победитељу, научи нас још дуготрпљивости Твојој. И кад малакшемо, пружи руку Твој, и подржи нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети Николај ВелимировићSaint Nikolai Velimirovič
