The Prologue April 30 / May 13

The Prologue from Ohrid: Lives of Saints by Saint Nikolai Velimirovič for Old Calendar date April 30, and New Calendar date May 13.


James was the son of Zebedee, brother of John and one of the Twelve Apostles. At the invitation of the Lord Jesus, James left the fishermen's net, his father and, together with John, immediately followed after the Lord. He belonged to that trinity of apostles to whom the Lord revealed the greatest mysteries; before whom He was transfigured on Tabor and before whom He lamented before His agony in the Garden of Gethsemane. After receiving the gift of the Holy Spirit, he preached the Gospel in various places and traveled to Spain. Upon his return from Spain, the Jews began to quarrel with him concerning Holy Scripture and no one was able to withstand him, not even a certain magician Hermogenes. Hermogenes and his disciple Philip were defeated by the power of truth which James preached and, both of them were baptized. Then the Jews accused him before Herod and persuaded Josias to slander the apostle. Josias, seeing the brave conduct of James and listening to his clear explanation about the truth, repented and believed in Christ. When James was condemned to death, this same Josias was also condemned to death. Enroute to the place of execution, Josias implored James to forgive him the sin of slander. James embraced and kissed him and said: "Peace and forgiveness be to you!" Both of them bowed their heads under the sword and were beheaded for the Lord Whom they loved and Whom they served. Saint James suffered in Jerusalem in the year 45 A.D. His body was translated to Spain, where miraculous healings occurred over his grave and, do so even today.


Donatus was bishop of Evira in Albania. He was endowed by God with the great blessing of miracle-working, by which he performed many miracles for the benefit of the people. Donatus changed bitter water into sweet water; brought down rain during a drought; healed the king's daughter of insanity; and resurrected a man from the dead. This deceased man had repaid his debt to a certain creditor. This unscrupulous creditor wanted the debt to be repaid a second time and, wanting to benefit from the death of his debtor, he came to his widow and demanded that the debt be repaid immediately. The widow wept and complained to the bishop. St. Donatus warned the creditor to wait, at least, until the man was buried and then the debt would be discussed. The creditor angrily insisted his own. Then Donatus approached the dead man, touched him and cried out: "Arise brother and see what you have with your creditor!." The dead man rose and with a frightening glance looked at his lender and related to him the time, when and where he had repaid the debt. He also sought from the lender his written receipt. The frightened lender then placed a document into his hands and the enlivened deceased tore it up and again lay down and died. St. Donatus died peacefully in very old age and took up habitation with the Lord in the year 387 A.D. His relics repose in Evira, Albania and, even today, benefit the faithful.


Argyra, this neo-martyr was born in Brusa, of devout parents. As soon as Argyra was married to a Christian, a certain Turk from the neighborhood fell in love with her and invited her to live with him. The Christ-loving Argyra rejected such a vile proposal of this Turk. He became so enraged and accused her before the judge saying that she had wanted to embrace Islam and later reneged. This holy Argyra spent fifteen years suffering for Christ, going from judge to judge and from prison to prison. She loved Christ above everything in this world. She finally died in prison in Constantinople in the year 1725 A.D.



Zebedee's James, one of three was,
Who saw the most miraculous mysteries of Christ,
Who saw the Transfiguration of the Savior,
In clothing white, with a flaming countenance,
And again in the Garden they saw Him sorrowful,
As a helpless prisoner, in the cage of the world.
By this contradiction, James was confused,
Until, enlightened he was, by the light of the Resurrection.
And when the Lord arose, James believed;
Ripped asunder the doubts as a cloud of dreams!
And yet, when the Spirit descended and the power to him, He gave,
James, victorious commander he became.
Day and night, he began to wage war,
And with God's help, miracles to work.
All for the Name of Christ; all in the glory of Christ,
Until that Holy Name did glisten in the world.
In vain did bloody Herod behead him
His commander God, granted him eternal glory.


A devout elder lay on his death bed. His friends gathered around him and mourned him. With that, the elder laughed three times. The monks asked him: "What are you laughing at?" The elder replied: "I laughed the first time, because all of you are afraid of death; the second time, for none of you are prepared for death; the third time, because I am going from labor to rest." Behold, how a righteous man dies! He is not afraid of death. He is prepared for death. He sees, that through death, he passes from the difficult life to eternal rest. When the nature of man imagines itself in its original state in Paradise then, death is unnatural, the same way that sin is unnatural. Death emanated from sin. Repented and cleansed from sin, man does not consider death annihilation, but the gate to life eternal. If, at times, the righteous prayed to God to prolong their earthly life, that was not because of love for this life nor because of the fear of death but solely that they would gain more time for repentance and cleansing from sin in order that they may present themselves before God, more sinless and more pure. Even if they showed fear before death, that was not out of fear of death but the fear of God's judgment. What kind of fear then must the unrepentant sinner have before death?


To contemplate the Ascension of the Lord Jesus:

1. How all the gravitational forces on earth were unable to keep down the body of the Lord from ascending;
2. How by his ascension, the Lord showed Himself to be above the laws of nature.


About the illumination of Christ

"Awake, O sleeper, and arise from the dead, and Christ will give you light" (Ephesians 5:14).

Saint Paul the apostle, similar to all the other apostles and Christian saints, whatever he teaches to others, he teaches from his own personal experience. For the Faith of Christ is an experience and proof and not a theory of human sophistry. Even Paul lay as one spiritually dormant and, he was spiritually dead while he opposed the Christian Faith. St. Paul was awakened, arose, resurrected in the spirit and was illumined by Christ. He knows himself from the time when he was spiritually dormant and from the time when he became awakened, and when he arose, and when he was resurrected by the Spirit and when he was illumined by Christ. That which he knows about himself as a Christian, he commends to others. As an apostle, he sees himself in a great light and believes that all other men, if they so desire, can be as bright as he is. The light is not his, but Christ's light. His is only the love for that Light, Who is Christ.

The illumination of Christ is necessary for man in the beginning as well as in the end. For without Christ's illumination man is unable either to awaken, or to arise, or to resurrect from the dead, as afterwards, he is unable to live alone by himself in faith or to die in hope. Christ is needed in the beginning as well as in the end. As to a drowning child the hand of the parent is needed to retrieve him from the water and afterward to lead him on dry land, protecting him and preventing him from drowning again; thus Christ is needed for those drowning in the waters of sin. The apostle himself received the illumination of Christ in the beginning on the road to Damascus and, again, he received it later. The first illumination was his conversion to Christ and the second illumination was the confirmation of himself in Christ. The first illumination we all receive through baptism and later, through faith, and the fulfilling of the commandments of the Lord. All of those who do not possess the illumination of Christ, either they have had it and lost it, are dormant as though dead.

O gentle Lord, awaken us, uplift us, resurrect us, for we cannot do any of these things without You.

To You be glory and thanks always. Amen.

+ + +

Охридски пролог

Свети Николај Велимировић Жички.

30. АПРИЛ (стари) или 13. МАЈ (нови календар)

1. Свети апостол Јаков. Син Заведејев и брат Јованов, један од Дванаесторице. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са Јованом одмах пошао за Господом. Спадао је у ону тројицу апостола, којима је Господ откривао највеће тајне, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген, и Филип, ученик Хермогенов, бише побеђени силом истине, коју Јаков проповедаше, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „Мир теби и опроштај!” И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45. године у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења.

2. Свети Донат. Епископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотворства, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку; низведе дажд у сушно време; исцели од сумашествија кћер цареву; васкрсну мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг, па користећи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражаше, да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу. Свети Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га и викну: „Устани, брате, и види шта имаш са зајмодавцем својим!” Тада се мртвац диже, и грозним погледом погледа на зајмодавца свога, и рече му, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац поцепа, па поново леже и упокоји се. Мирно сконча свети Донат у дубокој старости и оде ка Господу, 387. године. Његове мошти и сад почивају на корист вернима у Евријн у Албанији.

3. Свети мученик Аргира. Ова нова мученица беше родом из Брусе, рођена од родитеља благочесних. Тек што се беше удала за једног хришћанина, загледа се у њу неки Турчин из комшилука, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина. Но овај се разбесни и оптужи је суду, како је хтела примити ислам, па после одрекла. Од судије до судије, из тамнице у тамницу, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду, 1725. године.

Заведејев Јаков од тројице беше,
Што пречудне тајне Христове видеше,
Што видеше Спаса преображенога,
Одећом белога, лицем пламенога,
И у врту опет видеше Га тужна,
У крлетци света ко немоћна сужња.
Збуњен беше Јаков овом супротношћу,
Док просвећен не би васкрсном светлошћу.
А кад Господ уста, Јаков поверова;
Разбише се сумње као облак снова!
Па још Дух кад сиђе и силу му даде,
Јаков непобедив војвода постаде.
Војевати поче и дању и ноћу,
И чудеса творит с Божијом помоћу.
Све за име Христа, све у славу Христа,
Док то свето име светом не заблиста.
Залуд крвав Ирод одсече му главу
Бог војводи своме даде вечну славу.


Леже неки благочестиви старац на смртну постељу. Пријатељи његови скупише се око њега и плакаху за њим. У том се старац три пута засмеја. Упитавши га иноци, чему се смеје? Старац одговори: „Први пут се засмејах, јер се ви бојите смрти; други пут — јер нисте спремни за смрт; трећи пут — јер идем од труда у покој.”

Видите, како праведник умире! Он се не боји смрти; он је спреман за смрт, и он види, да кроз смрт одлази из трудног живота у вечни покој. Кад се природа човекова замисли у првобитном рајском стању, онда је смрт неприродна онако исто као што је и грех неприродан. Од греха је и произашла смрт. Покајан и очишћен од греха човек не сматра. смрт уништењем него капијом за живот бесмртни. И ако су кад праведници молили Бога да им продужи земаљски живот, то није било нити због љубави према овом животу нити због страха смртнога, него једино да би добили више времена за покајање и очишћење од греха, те да би што безгрешнији и чистији пред Бога изашли. И ако су кад показивали страх пред смрћу, то није био страх од смрти него од Суда Божјега. Какав ли страх тек морају имати пред смрт грешници непокајани?


Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:

1. како сва привлачна снага земљина не могаше да задржи тело Господа од вазнесења;
2. како се вазнесењем Својим Господ показа узвишен над законима природе.


о обасјању Христовом

Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех, и обасјаће те Христос (Ефесцима 5, 14)

Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. И Павле је лежао као духовно успаван, и био је духом мртав док год се противио вери хришћанској. Но он се пробудио, и устао, и духом васкрснуо и био обасјан Христом. Он зна Себе из времена кад је духом спавао, па онда из времена кад се пробудио, па кад је устао, па кад је Духом васкрснуо, па кад је био обасјан Христом. Оно што зна о себи као хришћанину он саветује и другима.. Као апостол он види себе у светлости великој, и верује, да и сви други људи, ако хоће, могу бити тако светли као он. Светлост није његова него Христова; његова је само љубав према тој светлости.

Но обасјање Христом потребно је човеку на почетку као и на крају. Јер без Христова обасјања човек се не може ни пробудити, ни устати, ни васкрснути из мртвих, као што после не може сам собом ни живети у вери ни умрети у нади. Христос је потребан на почетку као и на крају. Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи, тако је и Христос Господ потребан дављенима у водама греха. И сам апостол добио је обасјање Христово на почетку, на путу за Дамаск, па га је опет добио после. Прво обасјање је обраћање ка Христу, а друго утврђивање себе у Христу. Прво обасјање ми сви добијамо кроз крштење, а потоње кроз веру и испуњавање заповести Господњих. Сви они пак који немају обасјања Христова, или су га имали па изгубили, јесу као успавани, као мртви.

О Господе благи, пробуди нас, дигни нас, васкрсни нас, јер ниједно од овога ми не можемо без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Велимировић
Saint Nikolai Velimirovič